Ћирилица ће наћи свој пут на Косову и Метохији, али ми јој морамо помоћи

Комплексни вишедеценијски проблем очувања ћирилице на Косову и Метохији прелио се, како кажу саговорници „Ћириловања“, и на медије. Непоштовање Закона о равноправној употреби језика и ишчезавање ћирилице  из средстава јавног информисања на српском језику, сагласни су они, лош је синал када је у питању опстанак овог писма на КиМ.

– Србин који је са ћириличким натписом на мајици завршио у болници у Приштини добио је од лекара џемпер да се обуче, иако се опирао и говорио да му није хладно. Лекар Албанац га је ипак натерао да се обуче, како би га сачувао од евентуалних непријатности. Пацијент до краја није схватио зашто је добио џемпер на поклон – прича за „Ћириловање“ председник Удружења новинара Србије (УНС), новинар и књижевник Живојин Ракочевић.

Овакав страх је, судећи по ономе што је Ракочевић рекао, и разлог који је последично довео до повлачења ћирилице из јавног живота. Ћирилица је, како додаје, заједно са српским језиком, постала окидач за дискриминацију – етничку, институционалну, верску, животну.

Употреба ћирилице у јавном животу Косова и Метохије је, сматра Ракочевић, сведена на неколико ознака или амблема попут КФОР-а и додаје да од 1999. године до данас све мање људи користи ћирилицу.

– У том првом фаталном периоду, потпуне херметичне изолације, ћирилица се више употребљавала него данас. Многи медији су у гето срединама прво користили ћирилицу, а онда су под притиском администрације, потребе да их читају странци и условљени финансијама прелазили на латиницу. Овај процес је посебно дошао до изражаја након самопроглашења независности Косова 2008. године – додаје он.

Медијски пројекти писани ћирилицом би, како је додао, готово сваког пута били одбачени, а управо то учинило је да латиница узима примат над овим писмом. Готово сва медијска обраћања су, каже Ракочевић, на латиници.

Локалне законе који омогућавају заједницама равноправну употребу језика и писма не поштује, каже Ракочевић, ни јавни сервис Радио-телевизија Косова на српском језику, иако га плаћају грађани.

Ипак, у издаваштву, које је, како додаје Ракочевић, такође смањено и десетковано у односу да предратни период, ситуација је много боља.

Овакво стање је у јавној комуникацији је, судећи по ономе шта је рекао Ракочевић, рефлексија мањка употребе ћирилице на КиМ у свакодневном животу. Косовска полиција, како додаје он, сваке године контролише хиљаде посетилаца Газиместана и све што је написано на ћирилици заплењује.

– На овдашњим личним картама пише и ћирилицом ’лична карта’, али се одмах испод тога капиталном латиницом уписује национална припадност ‘Косовар’. Реч ‘Косовар’ не постоји у српском језику, а на латиници изгледа као потпуно нова и смишљена је да као термин направи раскид и са ћирилицом и са српским постојањем на Косову и Метохији – истиче он.

Осим политичких, један од узрока нестанка ћирилице на КиМ може се пронаћи у развоју дигиталних медија на којима је уобичајено коришћење латинице, што показују и подаци Регистра националног интернет домена Србије, према којима је у марту 2024. године, било регистровано 138.036 латиничних домена (.rs) и само 3.595 ћириличких домена (.срб).

Српски језик, како истиче лектор Филозофског факултета у Косовској Митровици Душан Стефановић, има синхрону диграфију, што значи да његови говорници подједнако умеју да читају и да пишу два писма – и ћирилицу и латиницу.

Због тога, додаје, употреба латинице, није погрешна. Ипак, у овом контексту је, како сматра, употреба ћирилице важна због наше богате историје, традиције, својеврсног идентитета народа.

Управо због тога, како наводи, бројни фактори утичу на то да се ћирилица потпуно истисне из КиМ.

– О њима сведочи и чињеница да су припадници косовске полиције и на северу КиМ уклонили ћириличне саобраћајне табле и поставили двојезичне, с тим да је прво наведено име места на албанском, па тек онда на српском језику, и то на латиници – додаје он.

Професор Филозофског факултета у Нишу и филолог Драгиша Бојвић такође је става да је ћирилица пред сталним ударом привремених власти на КиМ већ 25 година. Томе, наводи он, треба додати и немар према овом писму, који се нарочито испољава у свакодневној комуникацији.

– Када је реч о медијима на овом простору, они су, чини ми се, део опште медијске слике на читавом српском културном простору. Ипак, штампани медији чувају доследно ћирилицу. Ту пре свега мислим на лист  „Јединство“, гласило дуге и респектабилне традиције –  додаје он.

За Разлику од Ракочевића, Бојовић сматра да на ређу употребу ћирилице у јавној комуникацији није пресудно утицала ситуација после 1999. године (иако је, како додаје, не треба занемарити), већ укупна немарност за ћирилицу, која потиче још из ранијег периода.

Информације о употреби ћирилице су, како каже Живојин Ракочевић, обесхрабрјујуће, посебно ако се узме у обзир да је историја ћирилице на Косову и Метохији историја постојања наше цивилизације, културе, духовности и књижевности.

Иако се, каже Драгиша Бојовић, чини да је питање употребе ћирилице на КиМ мање битно, несумњиво је, истиче, да маргинализација овог писма утиче на свеукупно тешко стање српског народа на Косову и Метохији.

– Иако се закони Републике Србије тешко остварују на овом простору, може се рећи и да су суспендовани, уместо њих треба укључити свест, непрестано неговати потребу одбране идентитетских знакова и знамења. Имамо за то и добре примере у издаваштву. Пример су Филозофски факултет у Косовској Митровици, издавачка делатност домова културе у Зубином Потоку и Грачаници – додаје он.

– Све што имамо настало је на ћирилици и у ћирилици. Данас се ствара опасни културолошки дисконтинуитет у ком ћирилица престаје да постоји, а самим тим у великој мери престају да постоје и њени корисници – истиче Живојин Ракочевић.

Стога је, како наводи, изузетно важно на микро нивоу сачувати употребу ћирилице у медијима, у издаваштву и личној комуникацији. Ови индивидуални помаци су, сматрају саговорници „Ћириловања“, од изузетног значаја за подстицање употребе ћирилице.

– Заштита језика и писма је део овдашњег савршеног законодавства које се савршено не примењује. Ту би требало вршити сталан и континуиран притисак на микро нивоу у нашим гето заједницама – додаје Ракочевић.

Ћирилица ће, сматра Ракочевић, у сваком случају наћи свој пут и сачуваће се кроз писце, сликаре, новинаре.

– Ипак, ми јој морамо помоћи онолико колико можемо. Ако је у сред турског ропства просвећени калуђер Никанор отворио штампарију на ћирилици у Грачаници сто година после Гутенберга, сигурно је за то постојала велика потреба. Наше штампарије су после сукоба 1999. године престале да постоје, али постоји свест да је простор Косова и Метохије родно место ћирилице – додаје он.

Када нема говорника једног језика, како сматра Душан Стефановић, нестаје и народ који је говорио тим језиком. Исто је, каже, и са писмом.

– Но, код српског народа на Косову и Метохији изражена је превелика и искрена борба како за очувањем својих огњишта тако и свог писма и прилично сам сигуран да ће ћирилица остати писмо које ће се користити на тим просторима, те да неће бити потребе за икаквим последицама које се тичу њене (не)употребе – додао је он.

У случајевима искључивања ћирилице из јавне комуникације на КиМ пренебрегава се чињеница да је Уставом Републике Србије утврђено да је у службеној употреби управо ћириличко писмо.

Иако је 2021. године усвојен Закон о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма, на терену јужно од Ибра, је, како каже Стефановић, стање је такво да је и српски језик готово ишчезао из употребе у јавним институцијама, а поготово ћирилица.

– Чести су примери да се због употребе српског језика не може добити повратна информација било да су у питању правне службе, здравствене установе или установе од јавног значаја. Тиме долазимо не само до питања опстанка ћирилице, већ и до питања опстанка народа – додаје он.

Драгиша Бојовић сматра да је за очување ћирилице у јавној комунникацији на КиМ важно да српске државне институције спроведу афирмативне мере.

– Српске државне институције морају финансијски, али и другим афирмативним мерама, подстицати употребу ћирилице. Улога школе је незаменљива, па је потребно и у просвети осмислите програме и акције, које ће допринети томе – објашњава Бојовић.

Иако је очување ћирилице важно у свим медијима у Србији, чињеница да је она уједињујући фактор на Косову и Метохији, чини, кажу саговорници, њену употребу на овом простору још значајнијом.

_____________________________________________________