Trgovina na malo, propast na veliko: Šta se dešava sa srpskim fudbalom

Na začelju tabele nacionalnog učinka klubova u aktuelnoj evropskoj sezoni ništa novo – Srbija ne mrda sa poslednjeg mesta

To neuviđanje proste činjenice da fudbal, barem onaj ozbiljan, nije sitnošićardžijska kupujem-prodajem trgovina buvljačkog tipa, gde je poenta uzeti brzu lovu od razlike u ceni i po mogućstvu dogovoriti deo transakcije na crno, pa i to staviti sebi u džep, nego je dugoročan biznis sa temeljnim planom rada i ulaganja, upravo je ključni razlog zašto je srpski klupski fudbal u ovosezonskim evropskim takmičenjima na poslednjem mestu UEFA rang-liste, iza San Marina i Gibraltara. Ruku na srce, gorepomenuta Crvena zvezda je u tim takmičenjima još i relativno uspešna i nije sasvim u istom košu sa onima o kojima će ovde biti reč, ali je ona već neko vreme sistem za sebe i bavljenje njenim slučajem zahteva posebnu analizu.

A oni o kojima je reč, srpski klubovi, u kvalifikacijama za tri evropska takmičenja, u poslednje dve godine ostvarili su tri pobede, tri nerešena rezultata i čak 33 poraza! U osamnaest poslednjih dvomeča sa protivnicima širom Evrope, mahom sa nešto slabijim klubovima prinuđenim da kao i naši igraju kvalifikacije, srpske ekipe su uspele da prođu u naredno kolo samo jednom – učinio je to Partizan, protiv malo poznatog azerbejdžanskog Sabaha (kluba osnovanog pre samo osam godina), i to tek posle izvođenja penala.

Kako smo došli do toga?

Odgovor je vrlo jednostavan. Fudbal je u svetu, kao što rekosmo, već dugo ozbiljan biznis u kojem se vrti natprirodno veliki novac, što je idealna polazna osnova da se na njegovim marginama, a Srbija to u svakom pogledu jeste, uz malo početnog kapitala veoma brzo i lako, dobro zaradi bez ikakvog plana, ideje ili vizije. Slikovito rečeno, kad kroz glavne arterije teku milijarde, po kapilarima će se iscediti milioni. Ali dok se u ozbiljnom svetu uspešni klubovi dele na one bezbrižne u koje se sliva enorman kapital iz drugih oblasti (PSŽ, Čelsi, Mančester siti…) i one velike koji imaju tradiciju, sistem i dobro razrađene škole fudbala (Real, Barselona, Bajern…), u Srbiji je za vođenje kluba uglavnom potrebno imati samo dva kvaliteta – bliskost sa vlastima i talenat da se preproda onaj džak soli sa početka priče. Osnova svakog dugoročnog plana u fudbalu – omladinska škola, u većini centara u Srbiji je misaona imenica, a tamo gde postoji, služi za što bržu prodaju talenata, često budzašto, još u kadetskoj ili juniorskoj kategoriji.

Srpski fudbal, zapravo, doživljava sudbinu rumunskog, što je, čak ironično – jer su to jedine dve zemlje sa istoka koje imaju klupskog prvaka Evrope. Naime, pre dvadesetak godina Rumuni su izvršili pokušaj ubistva svog jedinog prvaka Evrope – Steaue, a dok se on borio da nekako preživi, titule su osvajale i Lige šampiona igrale ekipe egzotičnih imena koje su iskoristile nastalu prazninu – Unirea, Vaslui, Panduri, Ocelul. Sve do jedne su bile u vlasništvu sumnjivih biznismena, menadžera i raznih drugih secikesa i većina tih klubova, pošto su gazde obrnule kapital, više ne postoji ili igra na amaterskom niželigaškom nivou. Rumunski fudbal se do danas nije oporavio od toga.

Slična sudbina čeka i srpske klubove, samo u malo drugačijem odnosu snaga nego u Rumuniji. U Srbiji je od dva velika kluba ostao samo jedan, Crvena zvezda, „dekretom“ odozgo određen da bude velik, od obaveze osvajanja titula, preko navijača čije se mišljenje sluša u važnim državnim pitanjima, do budžeta koji je narastao do 55 miliona evra, iako je pre samo desetak godina otprilike toliki bio klupski dug. Zvezda je status „državnog kluba“, koji je podrazumevao kontinuirano punjenje kase, relativno umešno koristila do pre dve godine, što joj je donelo direktno mesto u Ligi šampiona, ali je baš tu privilegiju proćerdala nizom loših poteza čelnika kluba, počev od dovođenja trenera Baraka Bahara, koji je oteran već posle šest meseci i katastrofalne polusezone. Omladinska škola tek povremeno izbaci nekog igrača, a i kada se to desi, taj bude ekspresno prodat, o čemu govore slučajevi Erakovića, Ilića, Nedeljkovića, koji jedva da su i zaigrali za prvi tim. Za to vreme već godinama se dovode „pojačanja“ od raznih kusura, koja se, čast izuzecima, uglavnom ne uklope u tim, ali se nekako, zahvaljujući trgovačkom talentu čelnika, prodaju dalje za neki novi kusur.

Sada je klub, posle još jednog živopisnog prelaznog roka, u prilici da ponovo igra u Evropi do zime. U trenutku izlaska ovog teksta, nakon revanš meča protiv norveškog Bodea, biće poznato da li u Ligi šampiona ili Ligi Evrope. U prvom takmičenju obično služi za popravljanje gol-razlike, u drugom se muči i sa slabijim od sebe.

Onaj koji više ni po čemu nije velik jeste Partizan, koji je modernim sportskim centrom i jednom od najboljih omladinskih škola u Evropi bio predodređen da bude i velik i moćan. Ipak, odlučeno je da – ipak ne bude. Da li opet nekim „dekretom“ ili prosto nesposobnošću onih koji ga vode, pitanje je za još jednu posebnu analizu. Njegova realnost sada je takva da je od kluba sa najboljim podmlatkom u regionu postao klub sa najviše stranih fudbalera u timu, u proseku ovog leta ih je devet od 11, uglavnom vrlo sumnjivih igračkih kvaliteta, dovedenih preko još sumnjivijih menadžerskih kombinacija. Takav Partizan doživeo je ovog leta već četiri poraza u pet mečeva u tri različita evropska takmičenja, pošto se prethodno srozavao iz jačeg u slabije, ali je zahvaljujući milosrdnom sistemu takmičenja, u trenutku izlaska ovog teksta, i dalje nekako u prilici da opstane u onom najslabijem – Ligi konferencija. Ipak, ni to neće spasti Partizan, čija je uprava odrođena od kluba, a klub od navijača, što je zapravo terminalni stadion nezaustavljive propasti nečega o čemu više niko ne brine.

Čelnici ostalih klubova ponašaju se kao preprodavci onog džaka soli. O fudbalu uglavnom ne znaju ništa, ali im to i nije cilj. Važno im je da ono što kupe prodaju skuplje, a ako im se u juniorskim kategorijama pojavi neko talentovano dete, proslede ga momentalno Zvezdi ili Partizanu za avans i procenat od sledeće prodaje. Plan duži od jedne sezone nemaju ni u skicama. A kad pokupe profit, obično se povuku nazad u svoje biznise, jer i oni u neko vreme shvate da fudbal i trgovina na malo ipak nisu isto.

Srpski klubovi u poslednjih 39 evropskih utakmica imaju 33 poraza i samo tri pobede, a na rang-listi UEFA gori su od San Marina i Gibraltara. Kada se pogleda kako funkcionišu i ko ih vodi, to i nije tako veliko iznenađenje.