In Memoriam: Miroslav Bojović

Добростиви ликови: НЕСЕБИЧНИ  БОЈЧО

Мирослав Бојовић

Писак „ћирине“ локомотиве и штеповање вагонских точкова по саставцима шина уселили су се у његове детињске уши још почетком педесетих прошлога века. Први станови му бејаху: најпре „ћирина“ постаја у Трбушанима, а онда она оловносива железничка станичица у Овчар Бањи у којој ће обитавати све до осамостаљења.

У Овчарско-кабларској клисури ћутљиви малиша одвркава, постаје тинејџерска дика у математици, шаху, планинарству, пинг-понгу, али и младић за понос у социјалистичкој етичности и свакој другој друштвеној узоритости. Дечак и момчић Мирослав Миро Бојовић стасавао, дакле, на мршавом железничарском хлебу. Отац му Милош са сигналним барјачетом и с фењером дочекивао и испраћао возове, ђа дање ђа ноћне, а матера Милица бринула о састављању краја с крајем за четворочлану породицу у којој је поникла и расла и Мирослављева сестра Весна.

Запис је ово о једном несвакидашњем лику, а наоко тако обичном и толико свакидашњем. У уторак, 10. септембра, након краћег побољевања, отишао је из живота Мирослав Бојовић, 74-годишњак из Чачка. Многи су га знали, али тек малобројни су га и мало боље познавали. Да се кроз године и деценије којегде није факултативно појављивао и као агилан и пасионирани фоторепортер, тешко да би га ико игде приметио. Толико је тих и миран, те неупадљив и повучен био.

Из Спомен-парка борбе и победе (снимио Мирослав Бојовић)

Након матурирања у Чачанској гимназији, Мирослав завршава студије на Вишој педагошкој школи у Крагујевцу, математички смер. Онда га Школа резервних војних старешина позива у кршевиту Херцеговину – Билећа и тамошњи питомачки дрил, где се под пуном ратном опремом, на рутама по врлетима и камењарима, претаргавала растојања од по неколико десетина километара, све у једној етапи и исцела.

Млади потпоручник и педагог потом предаје математику у Вишеградској гимназији (у недостатку професорског кадра дотичног профила), а онда половином седамдесетих исти посао обавља и у Пожешкој гимназији. Као ванредан студент дипломира на београдском Факултету одбране и заштите. Та је диплома била Бојовићу добра препорука за запослење у Војном одсеку у Чачку, у Одељењу цивилне заштите. На одговарајућим пословима везаним за ту област заштите Миро Бојчо остаје све до пензионисања.

По чему је Мирослав Бојовић био тако обичан, а уједно и тако изузетан? На пример, био је вишеструки ударник на добровољним радним акцијама – како локалним тако и оним савезним и републичким.

Велику хуманост исказивао је Мирослав као добровољан давалац крви – чак 82 пута се потврдио у таквој несебичности. (Осамдесет и два пута! Мало ли је?!) Као фоторепортер неуморно опслуживао чачанска и околочачанска културноуметничка друштва и разноразне фолклорне групе.

С планинарења (снимио Мирослав Бојовић)

Фотографисао планинаре – дабоме – и њихове потхвате и таборе. Такође, уснимавао и догађања из окриља борачких организација, Удружења резервних војних старешина, али и других дружина и афилијација. Као одличан секретар волонтер потврђивао се у другој половини деведесетих и на почетку овога века при Удружењу љубитеља уметности Естет. Током минуле четири године, у Бојовићу имало чачанско Друштво за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918. године одговорног и више него посвећеног секретара.

У несумњиве Бојовићеве врлине морало се уписивати и неконвертитство. Спрам друштвеног поретка који је обележио највећи део друге половине нашег ХХ века није ћурак окретао наопако, то јест извесне његове вредности и досегнута социјална својства није доводио у питање. И поред тога што је предано секретарисао у поменутом чачанском друштву за чување слободарских традиција, био је пристали и искрени члан СУБНОР-а. Истинске и осведочене борце за слободу – ма из којих времена да су – није по заслугама раздвајао, имао је једнако поштовање за све историјски потврђене слободаре.

Пролетос, испред Степиног споменика (снимио Мирослав Бојовић)

У својој честитости, радишности и сведневном мару, те свеколикој одговорности и поузданости, а притом и таквој ћутљивости и ненаметљивости какве би, рецимо, достојне биле седења у првој клупи на замишљеном семинару код таквог једног ћутолога какав бејаше Иво Андрић, тешко да је имао Мирослав Бојовић у овој нашој грлатој средини икаквог премца. Најкраћи опис његовог сведневног опхођења могао је гласити: Мирослав изједна ћути, предано ради и – тачан као сат – предузето завршава.

Са Текериша Мирослав Бојовић и Бато Јевтовић

Никада, нити једним словцетом није Мирослав Бојовић поменуо факат – а некмоли да је махао њиме – да је 82 пута дао крв, или да је на добровољним радним акцијама завредео прегршти ударничких значака… или да је корачајима опчињеника природним лепотама Србије и Балкана, ходећи по свакоразним планинским стазама и врлетима, и пентрајући се по врховима масивā, превалио на стотине и стотине па и хиљаде километара… и ко зна шта све још није помињао, а да је вредно најпоштенијег дивљења или макар поштовања.

Тај математичар, планинар, официр и стручњак за питања цивилне заштите, страствени фоторепортер и унеколико уметнички фотограф, те изврстан волонтерски секретар на двама разбојима, а уза све то уистину примеран супруг и отац, а онда и многовољени деда, у својој скромности и добровољној измакнутости од сваке јапајаистичке гужве и галаме, о свему томе није уопште зборио. Перманентно, а и довека, властите референце је умео да дибидус несамољубно и тако галантно прећути.

Братислав Бато Јевтовић, председник чачанског Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918. године 

___________________________________________________