Анђеле, ово је твој дом

Борисав – Бора Ђорђевић, од оца Драгољуба и мајке Неранџе је преминуо 4. септембра 2024. године, а комеморација и сахрана су биле 7. септембра у Кулурном центру у Чачку и на чачанском градском гробљу. Имао сам прилику да будем на комеморацији, која је била необично дуга, с разлогом, јер су многи желели да се опросте од човека кога су несебично ценили и волели. Оно што је био заједнички именитељ готово свих говора јесте указивање на то да је Бора волео људе, да није умео да мрзи и да је био изузетан у свом стваралаштву. Тих дана написано је много текстова о њему, његовом раду, животу, медији су се утркивали у томе, јер је у том тренутку било актуелно, тражено, подизало рејтинге и тираже. Између осталог је помињано да је учио Гимназију у Чачку, да је на полугођу трећег разреда прешао у Пету београдску гимназију, у којој је матурирао. Разлог одласка и премештаја целе породице у Београд је крађа у којој је учествовао, али недостајала је цела прича о његовим гимназијским данима у Чачку и објашњење зашто је, упркос свему томе, необично много волео свој град и своју школу, Гимназију у Чачку, што је истицао, стално, практично до краја живота.

Bora Djordjević u Gimnaziji

Бору Ђорђевића сам срео 9. априла 2016. године када је, заједно са Мишом Алексићем и својим пријатељима из Чачка, био у посети школи пар сати, приликом снимања документарног филма о њему који је радио РТС. Припремајући се за тај сусрет имао сам увид у његов успех у школи, али тада нисмо о томе разговарали. Причао сам му о томе, да смо 2005. године покренули школски лист „Гимназион“ и да смо њега уврстили у знамените ученике школе и било му је веома драго. Том приликом је поклонио школи DVD „Минут са њом“ објављен 2008. године, са посветом: „Пријатељима из чачанске гимназије“, Бора, који чувамо у спомен соби школе.

Иначе, што се тиче података о његовом школовању у Гимназији у Чачку, први разред је похађао школске 1967/68. године, завршио са свим петицама из 11 предмета, колико је тада било, одлуком Савета школе награђен књигом за одличан успех из свих наставних предмета и примерно владање. У напомени одељењског старешине стоји:“врло интелигентан и вредан.“ Други разред је похађао 1968/69. и тада је од 15 предмета имао 10 петица и пет четворки, похвалу за одличан успех и напомену: “способан, амбициозан, али без довољно радних навика.“ У трећем разреду који је похађао у школској 1969/70. на полугодишту је од 15 предмета, имао петице из три, четворке из шест и тројке из шест предмета и забележено је да је исписан из школе 19.јануара 1970.године. На захтев родитеља добио је исписницу коју им је уручио тадашњи директор Владислав Поповић Вапа и наставио школовање у Петој београдској гимназији.

Bora Đorđević u Gimnaziji

Тај крај јануара и фебруар 1970. године био је веома буран за колектив Гимназије у Чачку јер се сазнало да су неки ученици школе, у дужем временском периоду, учествовали у крађама које су имале за циљ куповину инструмената за групу „Дечаци са Мораве.“ Бора је у том првом полугодишту већ имао велики број изостанака, а види се да је попустио у учењу, али то није одмах уочено, док нису стигле пријаве из СУП-а и Суда. Званично, од стране Суда разматрана су два ученика, међу којима је био и Бора, а школа је у својим испитивањима обухватила укупно десет ученика, од којих је седам ученика кажњено. За цео наставнички колектив то је био велики шок и сви су то осуђивали, али је било мишљења да је „срамота да тако богат град није успео да пружи више забаве младим људима“, па се може додати, мада се то не наводи да су они сами морали да се сналазе и показују иницијативу, али на погрешан начин. Пошто је у све био укључен и Савез омладине школе, читање записника са тих седница наставничког већа у вези ових догађаја подсетило ме на легендарне сцене из филма „Сећаш ли се Доли Бел“, које се односе на ово време и како се тамо заједница и „Савез омладине“ укључују у организацију забаве младих тога времена, на начин да они не морају сами да решавају проблем куповине инструмената.

Такође, комисија коју је формирало наставничко веће, да испита цео случај, независно од Суда, имала је утисак да они то разматрају много строже него Суд, који је био мишљења да је све то урађено „у жељи за музицирањем.“ Зато у једном извештају председник школске комисије наводи да су они час то посматрали као тежак прекршај, а час као „младалачку авантуру.“ Сазнало се да је ту било и бежања од куће, чак и покушаја да се пређе преко границе, да је било „јатака“ и помагача. За саму школу то је био велики скандал, а било је мишљења да се „..нигде у Југославији не дискутије више о казнама ученицима него у нашој гимназији.“ Све у свему, случај је окончан средином марта, а по свој прилици ту је имало доста елемената за добар филм, који никада неће бити снимљен, јер су сцене и дијалози остали у сећању самих актера.

У мноштву текстова о Бори Ђорђевићу који су писани у о њему после објаве о његовој смрти било је и таквих који су омаловажавали његов рад, били разочарани њиме због неких његових политичких ставова, али мислим да то није било поштено и коректно према човеку који је показивао своју храброст онда када то нико није смео. У најбољем чачанском духу показивао је свој бунт, жељу да има своје мишљење и свој став и то задржао читав живот, иако је у Чачку живео „само непуних 18 година“, али то је било довољно да упије чачански дух и менталитет. На крају крајева он је пре свега био песник, човек емоција и љубави и није оправдано строго анализирати сваки његов политички став. У ствари, ти његови критичари су више били „разочарани“ што он о неким политичким питањима нема исте ставове као они, а у ствари он је по том питању био суштински доследан.

 Пред крај живота, у шали је говорио својим пријатељима, да ако умре у Љубљани, само ће му фалити „плави воз“, да би био као Тито. Неколико дана после његове смрти, независно од ове ироније, неки су, ваљда као некакву замерку њему запажали да је „Бора умро у Љубљани исто као и Тито“, што је аналогија, која, знамо, нема никакву сазнајну вредност. Да би имала бар некакву сазнајну вредност морају предмети о којим се мисли и који се доводе у везу да имају бар неке битне заједничке особине, а Бора и Тито су два, како би филозофи рекли, скоро неупоредива појма сем да су живели у исто време. Ти јефтини вербални трикови не погађају суштину и, ако је за утеху, тако су својевременo амстердамски Јевреји поступали према Спинози као „према липсалом псу“, али данас њих више нико не помиње, а Спиноза нам је потребнији данас више него икада до сада, исто као што нам Бора већ недостаје. Колико ћемо чекати да се роди неки нови Бора који ће тако певати о љубави, који ће тако опевати сву патњу, несрећу, неправду овог света, која је данас видљивија и присутнија више него икада у људској историји.

Из свог дугогодишњег искуства, као директор Гимназије у Чачку, знам да велики део наших ученика који понавља, полаже или мора да се испише да не би био искључен или понављао, мрзи школу и то отворено показује. То постаје стање духа у коме нам је увек неко други крив за сопствене неуспехе и поразе.

Оно што је на мене оставило посебан утисак код Боре Ђорђевића је то што је бескрајно волео своју школу, што му је амблем школе, који је добио од својих школских другова пред крај живота био најдражи поклон. То је доказ величине једног човека, доказ онога што су сви говорили на комеморацији, да је волео све људе, да је волео живот и да није умео да мрзи. Као да је од Спинозе научио да мржња штети и уништава само оне који мрзе.

Данас сам, још више сигуран, да смо га с правом уврстили у знамените ученике школе и сигуран сам да и сада са својим анђелима прича о гимназијским данима и потврђује да је „од колевке па до гроба, најлепше ђачко доба“ и да су му Гимназија и Чачак били прави дом.

Иван Ружичић, проф. и директор Гимназије у Чачку