Zatvaraj škole, vlasti vas mole

Piše: Profesor Miloš Mrdak

Knjige, braćo moja, knjige… “ učio nas je grešni Dositej. Kažem grešni, jer izgleda da nikada nije bio veći greh družiti se sa čovekovim najboljim prijateljem nego danas. Istini za volju, ili za nevolju, vekovima unazad su shvatili da je knjiga kao izvor znanja, ujedno i najveći neprijatelj oholim vlastima, pa su na lomači često završavale knjige ili njihovi tvorci, najčešće oboje.

Šta god bili zvanični zahtevi najbrojnije i najobrazovanije profesije u Srbiji, nikako ne možemo prenebreći saznanje i zaključak da oni brane znanje i izvor znanja, a to je knjiga. Među njenim koricama je smešteno sve znanje i iskustvo sveta od postanka do danas. Širom Srbije su, iz tog razloga, prosvetari u masovnoj obustavi rada. Izgleda da su rešeni da ovog puta istraju.

Kao i uvek, opstrukcija ima, ima pretnji, ucena. Tamo gde mogu, nažalost. Sve manje i ređe, na sreću. Tamo su oni koji brane nešto drugo, verovatno neku privilegijicu zarađenu kod vlasti, jer, verovatno ovo prvo nemaju.

Bio sam na brojnim protestima, mnogo puta. Tamo sam uvek sretao najbolje kolege, najhrabrije, ljude od reči, znanja i autoriteta. Tu su oni koje nijedan direktor nije primio iz ljubavi, preko veze, uticajem politike. To su ljudi koji su mesto nastavnika zaslužili i koje im pripada, oni bez privilegija, bez cene kojom ih neko može kupiti. Zato njih ne može da uceni niko, niko ne može da im zapreti. Oni su spremni da brane i sebe i druge. Tu su i za one koji nisu došli, za one koje ljube skute i rukave, a koji će za svaki uspeh i ispunjeni zahtev reći da je dar vlasti a ne proizvod teške borbe ljudi o kojima pričam. No, neka svak nosi ono što je sebi natovario, mada znam da je najteže breme i tovar ono što je prazno – od prazne torbice, do prazne glave.

Naša profesija je, kažu, od posebnog značaja. Iz tog razloga nam je zabranjen štrajk. Posebno nama.  Za razliku od naše profesije, mi kao njeni nosioci nismo od posebnog značaja, čak smo posebno beznačajni. Ko bi to razumeo? Profesija kojom se bavimo je od posebnog značaja, a mi, koji je obavljamo smo od posebnog beznačaja. Istina, imamo pravo na zakonski štrajk. Toliko da imamo oko čega da se zabavljamo. No, i ovde su uveli zakonsko pravilo i smislili  pravo da nam takav štrajk dobro naplate, ukoliko se odlučimo na njega.

Znači, možeš malo štrajkovati, jednu trćinu posla od posebnog značaja ne moraš obavljati, ali to moraš platiti. Današnje kadije su postale iskusnije, a time i surovije. Za sada nam se ne razumaju, ignorišu nas, naizgled. Možda čekaju da se nakupi što više takvih dana, da ne sitničare, ili da nas ne prekidaju – a onda stiže Deda Mraz da nam deli poklone. Ništa dobro od njih ne možemo očekivati.

A kojim je to zakonom dozvoljeno da ministarka, premijerka, vladalac, ne poštuju zakone i potpise koji ih na to obavezuju, pitamo se? Oni mogu da ne poštuju ništa, ni zakone, ni potpise, ni nas. A poštovanje svega treba da bude uzajamno – od ličnosti, do reči i dela. U suprotnom, moramo vratiti istom merom. To je je samo nužna samoodbrana, ništa više. Ovde poslovica – Ko tebe kamenom, ti njega hlebom, gubi smisao. Oni nam razbijaju glave, a mi da ih još hlebom hranimo. Ne preostaje nam ništa, već da „nezakonski“ štrajk proglasimo zakonskim, jer se plašim da ih ovaj neće mnogo pogoditi, i još će na njemu dobro zaraditi.

Čačak, kao i uvek, predlaže oštriji oblik štrajka, od samog početka, Ivanjica komšijski prati. Znači, potpuna obustava rada, pa kome opanci, kome obojici. U najavi pregovori, u stvarnosti ništa novo, dani i godine idu. Mi sve više odlazimo, sve manje dolazimo. Mi još samo čekamo da vlastoljupci izgovore – Zatvaraj škole, vlasti vas mole! Ni to nas ne bi iznenadilo.