Песма и покрет – исцељење поезијом

Да поезија не живи само на папиру показала је трупа младих песника која је у петак, 29. новембра у Градској библиотеци Чачак извела оригиналну поетску представу под називом „Сви ми – Поезија зна!”.

Осим засебних сегмената „Сањам оца и ножеве” Радмиле Петровић, „Срце твоје у мом уму” Марије Драгнић и „Градске срне” Алексе Крстића, публика је имала прилику да погледа и заједнички поетско-драмски перформанс који песми даје простор и слободу да проговори о актуелним друштвеним, економским и политичким питањима на уметнички начин, тако потврђујући да поезија све зна и да је свет у коме су сви добродошли, те је зато увек и потребна.

У својој мисији да децентрализује културне догађаје група младих аутора путује од града до града желећи да пренесе глас нове генерације, те да поезију учини присутном и живом на сваком месту.

Овај уметнички формат измешта поезију из устаљених оквира, спаја је са сценским изразом и чини видљивијом, опипљивом и блиском. Песници из Србије и региона Радмила Петровић, Марија Драгнић, Алекса Крстић, Јана Андрић, Петар Благојевић, Анђела Ђокић, Мирко Кекић, Никодим Марјановић, Никола Младеновић, Анђела Пиљагић, Тамара Радевић и Ана Радосављевић – интегришу казивање и покрет, језичко претачу у визуелно и песми дају слику и тело.

На тзв. „Конференцији за читање снова из народа” песници су говорили своје стихове који се баве универзалним темама – насиље, сиромаштво, патријархат, положај одређених социјалних група, религија, утицај медија итд.

У другом чину песници су се и физички приближили публици, те су низом аутентичних гласова говорили о страху, односу према сопственом идентитету, самоћи, искуству живота у граду или селу, женском писму итд.

Овај несвакидашњи догађај је својеврсни покушај исцељења друштва, које поезија ако не може да пружи, може макар да пожели, стварајући уточиште за оне који души траже дом. Перформанс опомиње, подсећа људе да нису сами и да је свака рана заједничка.

______________________________________________________