Da li je kritička oštrica „Sablje“ bila dovoljno oštra prema medijima

Od zadnje epizode Sablje je prošlo nekoliko nedelja, ali se čini da to nije dovoljna vremenska distanca i da se strasti još uvek ne smiruju. O seriji i burnim događajima iz bliske prošlosti se još uvek govori, iako nešto manje usled burnih događaja iz sadašnjosti. To nužno nije loše, jer jedna od funkcija svakog umetničkog dela jeste provociranje javne rasprave, ali se čini da se neki delovi serije neosnovano kritikuju, dok drugi neosnovano prolaze bez kritike.

RTS je zadnjih meseci pokrenuo zanimljiv serijski program, pretresajući istorijske teme od Mihaila Obrenovića, preko Andrića, pa do Đinđića, možda na taj način namerno izbegavajući trenutne goruće teme. Teško je ne pomisliti na ketman i sakrivanje iza istorijskih tema poljskih pisaca druge polovine dvadesetog veka o čemu je pisao Česlav Miloš.

Ali, vratimo se Sablji. U političkim događajima iz devedesetih i ranih dvehiljaditih postoji značajan dramski potencijal, koji praktično do sada nije iskorišćen. Zbog toga se čini da su pojedine kritike nepravedne za seriju koja se, uz seriju Porodica, među prvima pozabavila ovim periodom. Neki problemi sa podelom uloga i razvojem likova iz Porodice su u Sablji otklonjeni, mada nekim kritičarima izgleda upravo to smeta. Prikaz Zorana Đinđića u Sablji je zasmetao pojedinim njegovim saradnicima i prijateljima jer je u seriji prikazan kao nesiguran čovek koji pita druge za savet. Međutim, ovo je verovatno jedini način da se lik humanizuje, jer ako bi se pridržavali onog opisa njegovih prijatelja dobili bi jednodimenzionalan lik kao u seriji Porodica, jednu običnu karikaturu i mašinu za izbacivanje slogana i floskula, bez neke posebne suštine.

Drugim likovima, kao što su inspektori koje igraju Bandić i Štukan, zameraju što ne predstavljaju konkretne aktere, ali zanemaruju sasvim opravdanu nameru autora da kroz takve likove personifikuju čitave strukture sistema, a ne pojedince. U tom smislu takve uloge su više sociološke nego psihološke. To se najbolje vidi u liku Žarka Ilića koga igra Zlatko Burić– otelotvorenja službe bezbednosti koja ga na kraju proždire, jer nijedan pojedinac nije iznad takve institucije. U tom slučaju je sasvim opravdano odbaciti kritike za činjeničnu neutemeljenost pozivanjem na umetničku slobodu, pošto je u pitanju jedan dramaturški postupak koji za cilj ima sažimanje velikog broja likova i kompleksnih situacija, a ne prećutkivanje činjenica i reviziju istorije.

Međutim, ovo se ne može reći za lik novinarke Danice Mandić koju igra Milica Gojković, jer se čini da je u tom slučaju došlo do namernog zanemarivanja pojedinih događaja kako se ne bi zameraili određenim moćnicima. Kao što je rečeno, gledaoci su svesni razlike između dokumentarnog i serijskog programa, tako da niko od Sablje nije očekivao cine inchieste (istraživački film) Frančeska Rosija, iako bi moglo dosta da se nauči od Afere Mattei. Ali kada se stvaraju likovi kao novinarka Mandić koji predstavljaju amalgame različitih ličnosti, zaposlena u televiziskoj stanici koja je jedini predstavnik medija u seriji, postoji opasnost da se prikaže jedan razvodnjen opis uloge medija u događajima pre i tokom Sablje. Uloge koja je toliko značajna da se ne može odbaciti ili prepraviti pod izgovorom umetničke slobode.

Pa tako Danica Mandić prelazi put ispunjen pokajanjem zbog ranijeg plasiranja neproverenih senzacionalističkih vesti o Đinđiću, koji od nje stvara samopožrtvovanu profesionalnu novinarku. Iako je takav razvoj na kraju ugrozio i njen život, on u osnovi daje pozitivnu sliku medija koji nakon ubistva premijera uče na svojim greškama i izlaze na pravi put. Ovo ne samo da nije tačno, nego time pere određene privatne i državne medije.

Ako pogledamo medije, urednike i novinare koji su jurili za senzacionalizmom u predvečerje Đinđićevog ubistva naćićemo na  Dragana J. Vučićevića koji je danas jedan od vodećih medijskih tajkuna i blizak saradnik vlasti. On ne da nije prošao put koji vodi do profesionalizma, već nastavlja istim putem obmanjivanja javnosti. Ignorisanjem njegove uloge u tim događajima je propuštena dragocena prilika da uvidimo šta nam se danas događa i kako smo do toga došli.

Sa druge strane, koncentrišući se na jednu imaginarnu televiziju, zanemaruje se i potpuno rasulo u RTS-u koje je vladalo u satima nakon Đinđićevog ubistva koje je takođe vredelo pomenuti gledaocima kako bi bolje uvideli ono što nam se danas događa. Prilika za društvenu kritiku, koja takođe može biti jedna od funkcija umetničkog dela, je propuštena. Cela tema je zaslužila više od letimičnog trepni-pa-ćeš-propustiti prikazivanja Tijanićevih ozloglašenih reči Ako Đinđić preživi, Srbija neće i pokajanja fiktivne Danice Mandić.

Ako je u slučaju RTS-a u pitanju autocenzura kako se autori ne bi zamerali jednom od producenata serije, ostaje nada da je barem u slučaju D. J. Vučićevića bio previd koji će neke buduće serije ispraviti.

Autor: M. M. Ćurčić

___________________________________________________