Đuka i mi

Piše: Jelena Ćirović, advokat

Kaže Đjuka, „dete je vlasništvo države, bar dok ne napuni 18 godina“.

Ja ne znam odakle sam ja ispala, kad mi ovako sve smeta, ne znam ni kojoj profesiji više pripadam. Taj Đuka je advokat sa sitnim stažom, toliko sitnim, da bih se ja na njegovom mestu pitala, da li smem da prisustvujem i savetovanju pravnika, ne samo advokata, a kamo li da nešto u struci pametujem, kao što sam se i pitala u decembru 1996.godine, pa rešila da ne odem na Kopaonik, jer sam smatrala da nisam po stažu dorasla ni savetovanju.

Ovaj se ne pita ništa, samo radi. Onako kako on misli da treba da radi advokatura. Kako mu je rečeno i naloženo da se malo prošeta advokaturom, razveje tu učtivu, stručnu, nadobudnu učmalost. Kad mu je prošao podkast sa Koluvijom, šta li se ja sad pitam?

Dete je vlasništvo države, to je moglo da bude dobro podržano u Kini Mao Ce Tunga, čak i danas…. pa?…. teško, al možda. Al Đuka nije advokat u Kini, nego u Srbiji.

Komora ćuti, ćute i „ugledni“ advokati u Srbiji, ne samo da ćute, nego sarađuju, čak ga i hvale, kao Đuka je super kolega. Rekle bi sad neke kolege, pa i treba da sarađujemo. Da, treba. Samo sa kim? Sa Đukom, advokatom pripravnikom po stažu, o znanju neću ni da pričam, jer to odavno nije cenjena kategorija u advokaturi. Nema ni „nove“ advokature, koju pokušava da ustanovi Đuka, nije to advokatura, to je strah, jad i beda, poltronstvo Advokatske komore koja protiv ovakvih svojih članova apsolutno ništa ne preduzima.

Njima nije mesto u advokaturi. Njima nije mesto ni u struci. Njima je mesto u članstvu stranke i to je vrh. Kako je Đuka uspeo da bude branilac u ključnim postupcima koji su bitni za ovu državu? Upšte neću da se bavim time, sve je to jasno k’o dan.

Nije mi jasno kako advokatura dozvoljava da im razne Đuke, raznorazne ljudi pridošli iz uprave, nekih sekretarijata, pitaj Boga čega sve ne, mogu sve „da završe“, da zavladaju advokarurom? Kako mogu da prodaju advokaturu pod plaštom „ja to mogu da završim“, što je najgore i završavaju.

Kako Komora i svi mi članovi, dozvoljavamo da nam Đuke postasvljaju kriterijume našeg profesionalnog poziva? Kakva god da je država bila, advokatura je uvek bila zabran, nedirnuta, nedostižna teritorija, za sitnež i nedoraslost, za nestručnost i za nezakonitost.

Đuka danas, uz blagonaklon stav, nekad jače, a nekad slabije iskazan, vlada nama i čeka da mu na poklonjenje dođu advokati od znanja i ugleda. Kao što već rekoh, znanje odavno nije bitno, a ugled je na prodaju i rasprodaju.

Sram bilo nas advokate koji ćutimo na sve Đuke i njihove kriterijume, ne profesije, ne znaju takvi šta je profesija, sram nas bilo u svim profesijama kojima su Đuke za uzor i respekt i od kojih dobra većina u svojim profesijama cvika.

Zato i može da nam kaže da su deca vlasništvo države! Zaboravili smo osnovne zakone logike i logičkog mišljenja, zatrpali ih, kao da smo pravo iz uprave uleteli u advokaturu, slepi kao mačići, kao da ništa pre Đuke nije postojalo.