Otkriveno nasleđe Siniše Paunovića

Kada je 1983. godine Siniša Paunović pisao Oskaru Daviču jedno pomalo gorko pismo, nezadovoljan stepenom (ne)prihvatanja koje prema njemu pokazuje rodni kraj, nije ipak mogao a da ne završi sa određenom nadom. Erudita i vrsan poznavalac domaće književnosti, znao je da nije jedini prema kome su savremenici bili nepravedni, te piše: „I kako se sa Disom, eto, sve promenilo za sto osamdeset stepeni nabolje, mislim da će i u mom slučaju biti bar pravednije ako ne i bolje.“

Nakon otvaranja izložbe Otkriveno nasleđe u Gradskoj biblioteci, možemo sa sigurnošću tvrditi da je odnos zavičaja prema Siniši Paunoviću postao i pravedniji i bolji. Autor izložbe, Nikola Peulić, je uspeo da otkloni jednu višedecenijsku nepravdu, bacanjem svetla na Paunovićevu neverovatnu zaostavštinu– zaostavštinu koja u sebi bezmalo sadrži celokupnu srpsku književnu istoriju dvadesetog veka.

Rođen je u Čačku 25. avgusta 1903. godine, gde čini svoje prve stvaralačke korake i razvija ljubav prema novinarstvu koja će ga pratiti sve do smrti 9. aprila 1995. godine. Njegov otac Svetozar želi da Siniša završi Građevinski fakultet, ali odmah po odlasku u Beograd 1922. godine on uviđa da to nije za njega. Požrtvovan i posvećen spisateljstvu, izdržava se radeći različite fizičke poslove, da bi 1926. godine konačno dobio posao u Politici.

Uporedo sa novinarskim poslom u Politici studira na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde diplomira 1933. godine. U tom periodu postaje plodonosan stvaralac, baveći se novinarstvom, kritikom, prevođenjem, pisanjem proze i poezije, ostvarujući se u svemu što je naumio.

Čak ni retki kritičari, kao što je Radomir Konstantinović koji ga ne tretira kao stvaralačkog subjekta, već objektom sopstvenog razračunavanja sa Nastasijevićem, ne mogu da ospore vrednost pojedinih stihova i pesama, a posebno priča. Priče, često vezane za rodni kraj, koriste sažet novinarski stil, čime Paunović decenijama pre drugih stvara vrstu proze koja će postati popularna u Americi druge polovine dvadesetog veka.

Ljubav prema umetnosti i kulturi ga navodi da prati sva kulturno-umetnička dešavanja, čak i kada nemaju veze sa njegovim novinarskim poslom, čime dolazi u kontakt sa najznačajnijim srpskim stvaraocima. Nakon uništenja porodične kuće Petrović tokom bombardovanja 1941. godine, Paunovićeva zaostavština je najbliža veza koju imamo sa baštinom ove učene i talentovane porodice– prevashodno sa baštinom Nadežde i Rastka Petrovića. Tu su takođe značajni rukopisi koji svedoče drugovanju sa Draincem, Isidorom Sekulić, Andrićem i Tinom Ujevićem, sa kojim je u jednom periodu čak cimerovao (koliko je god moguće cimerovati sa nekim koji vodi neuredan boemski život).

Kako je primetio prof. dr Aleksandar Jerkov na otvaranju izložbe, u duhu Biblioteke– kao jedine slobodne institucije koja prevazilazi relativističku prirodu istine podređene moći– ova izložba takođe prikazuje stvari za koje se čini da su ideološki nepomirljive. To se može očekivati od dugog i plodonosnog Paunovićevog života, pa nije iznenađujuće što pored eksponata vezanih za književnost možemo naći crkvena dokumenta, kao i novinarsku propusnicu za suđenje Draži Mihajloviću.

Neumoran duh Siniše Paunovića, čoveka koji je čak i na odmor sa sobom nosio pisaću mašinu kako bi radio i sređivao rukopise, obećava da je ova izložbasamo vrh ledenog brega značajne kulturne baštine.

M. M. Ćurčić

_________________________________________________________________