Krvna zakletva i prebrojavanje političkih krvnih zrnaca

Odavno se spekuliše da SNS ne funkcioniše kao uobičajna stranka u jednom višestranačkom i parlamentarnom sistemu, već je bliža paravojnoj organizaciji, hijerarhijski organizovanoj zarad sticanja i očuvanja bogatstva. Na žalost, ove sumnje i cinične spekulacije potvrdio je predsednik Aleksandar Vučić tokom novogodišnjih praznika.

Neizdrž, kako je to nazvala jedna niška studentkinja, se možda kod mladih pojavio tek sada, ali je kod predsednika svakodnevna pojava, jer je poznat po tome što ne može da izdrži da govori o nečemu pre zvaničnih saopštenja nadležnih institucija. Tako je prvi donosio sud o Jovanjici, ubistvu Stanike Gligorijević, ucenjivanju Miketića, (ne)rekonstruisanju nadstrešnice u Novom Sadu itd. Kada u jednom skorašnjem intervjuu, ničim izazvan, nije mogao da izdrži, a da ne pomene Apisa, svi su znali da se iz brda valja i nekakva Crna ruka. Javnost nije morala dugo da čeka, pa smo nekoliko dana nakon Apisa dobili i priču o lojalistima.

Do sada su svi već čuli za njih, pa ne treba trošiti mnogo reči prepričavajući predsedničku novogodišnju poslanicu. Dovoljno je reći da je u pitanju jedna farsična kopija Crne ruke (i drugih tajnih društava) koja se, po predsednikovim rečima, okuplja u nekoj „maloj crkvici“ i polaže krvnu zakletvu kako će čuvati Vučićev režim. Verovatno po svaku cenu, bez obzira na volju građana.

Naravno, kao što ponekad nakon neizdrža dođe do kajanja, predsednik je shvatio da se izleteo pominjanjem ovog militantnog krila SNS-a, pa je pokušao da ublaži situaciju. Samo što je prošao novogodišnji intervju, morao je ponovo da se pojavi na televiziji kako bi objasnio da lojalisti nisu nasilni, već su u pitanju ljudi koji se krvlju zaklinju da neće dozvoliti povratak žutog ološa. Za one koji su se pitali šta je sveprisutan i neuhvatljiv žuti ološ, predsednik je dao jednostavno objašnjenje– to je Demokratska stranka i njeni derivati. Međutim, zlo je u tome što, nakon prebrojavanja političkih krvnih zrnaca, predsednik dolazi do zaključka da su svi opozicioni građani derivati Demokratske stranke.

Pored opasnog logičkog sleda da se militantno krilo SNS-a bori protiv žutog ološa, a svi koji su protiv SNS-a su žuti ološ, imamo i jednu donekle komičnu situaciju– derivati Demokratske stranke su se našli i među lojalistima.

Daleko od toga da je preletanje iz stranke u stranku nešto neobično. Na kraju krajeva, bez preletanja ne bi bilo SNS-a kako na republičkom, tako i na lokalnom nivou. Međutim, to je uobičajno za ono što bi Orvel nazvao Širu partiju. OdUže partije lojalnih i ideološki čistih se to nije očekivalo.

Kao što dolikuje tajnom društvu, većina lojalista je ostala anonimna, ali je predsednik ipak pomenuo nekoliko imena. Na prvi pogled ta imena nisu iznenađujuća, jer se radi o ljudima iz najužeg predsednikovog kruga, ali ime medijskog tajkuna Dragana J. Vučićevića iznenadilo je one koji znaju koliko je puta preletao sa jedne na drugu stranu političkog spektra.

Naravno da za većinu građana Vučićevićeva neprincipijelnost nije iznenađenje. U pitanju je čovek koji je u jednom trenutku uređivao časopis uz pomoć Fonda za otvoreno društvo i novine Pres uz Miškovićevu pomoć, da bi u drugom u Soroševom Fondu i Miškoviću pronašao najgore neprijatelje. Međutim, malo ljudi zna da je tokom devedesetih godina pisao za zvanično glasilo Demokratske stranke– časopis Demokratija. Derivat DS-a, što bi predsednik rekao.

Kako navodi novinar Cvjetin Milivojević, mladi Vučićević se odmah po završetku studija pojavio kod njega tražeći posao. Ironičnim spletom okolnosti, diplomirao je novinarstvo na FPN-u radom o engleskim tabloidima, čime je jedan od retkih u trenutnom režimu koji je stvarno nešto naučio na fakultetu. Tako je u drugoj polovini devedesetih dobio posao kao novinar Demokratije. Posvećenost službenom glasniku Demokratske stranke je bila tolika da nije bilo neobično videti mladog Vučićevića kako na ulici prodaje Demokratiju kao kolporter, a kasnije tokom dana piše u redakciji. Čak je i na predsedničkim izborima 1997. godine postao kandidat Grupe građana Demokratija, iako u nameri da se sa redakcijom ovog časopisa podsmeva političkoj kampanji tadašnjih socijalista i radikala.

Naravno, od tada je prošlo dosta vremena i još više Vučićevićevih preobražaja, koji su vodili ka onom konačnom– kafkijanskom preobražaju. Ipak, vredi se podsetiti koji nas sve to žuti čuvaju od žutog ološa i koji sve to žuti nazivaju žutim ološem one građane koji nikakve veze ni sa jednom strankom nemaju, pa ni Demokratskom.

Neko bi mogao da kaže da je tada bio u krivu, a da je sada rehabilitovan i dobar. Svaki čovek ima pravo da menja stavove. Ali da li stvarno sadašnji Vučićević nekome izgleda rehabilitovano i dobro? Pre će biti da je tu jer lojalisti znaju da je sposoban na sve da bi zadržao svoju medijsku imperiju.

M. M. Ćurčić