Šampanj-socijalisti i viski-štrajkbreheri

Krajem dvadesetih godina prošlog veka, britanska javnost počela je da koristi novu uvredu: šampanj-socijalista (champagne socialist). Iako se u početku pretežno odnosila na Remzija Mekdonalda i njegovu „izdaju“ Laburista nakon formiranja nacionalne koalicione vlade sa Torijevcima, u godinama nakon Mekdonaldove karijere termin je dobio širu primenu. Na žalost po levicu, kroz istoriju nije manjkalo bogataša koji su populistički zagovarali leve ideje kako bi se domogli vlasti. Na kraju krajeva, dokaze postojanja ne moramo tražiti u svetu kada ih je i Srbija puna– od vlasti do opozicije puni smo šampanj-socijalista.

Naprednjački odgovor na generalni štrajk 24. januara je jedan od tih dokaza, a promena terminologije (i izabranog pića) nije prikrila suštinu bogataša koji se populizmom održavaju na vlasti. Bilo da je zbog izbegavanja termina „socijalista“ pojedinih desničara u SNS-u, ili jednostavna preferenca u sredstvu opijanja, naši predstavnici vlasti odlučili su da se protiv štrajka bore viskijem.

Dan pred generalni štrajk osvanulo je upustvo deljeno na društvenim mrežama od strane naprednjačkih prvaka kao što su Vladimir Đukanović i Predrag Terzić: tog dana se plaćaju računi, jede po kafanama, ide u šoping, veseli po klubovima i naliva najskupljim viskijem– dušmanima u inat! Štrajkbreherski program zvuči kao da je preuzet iz refrena pesme Guzonjin sin.

Sulud pokušaj naprednjaka da pariraju pobunjenom narodu je, kao mnogo puta do sada, išao samo naprednjacima na štetu. Pozivanje da se pije najskuplji viski u zemlji u kojoj samo 13 posto građana ima platu iznad proseka više zvuči kao šamar u lice, a manje kao vrcav i duhovit propagandni trik kome su se naprednjaci nadali.

   Iako je prosečna plata krajem 2024. godine iznosila 132.783 dinara, poražavajuća je činjenica da je medijalna zarada 75.117 dinara, što će reći da 50 procenata zaposlenih građana Srbije prima platu do ovog iznosa.

Od toga skoro milion građana Srbije ima platu koja je manja od medijalne zarade, a 5,5 procenata građana prima minimalac koji nije dovoljan da pokrije minimalnu potrošačku korpu. Naravno, ovo je republički prosek koji izvlače veći gradovi kao što je Beograd, pa je u Čačku i prosečan i medijalna plata manja od proseka.

Ako dalje pogledamo minimalnu potrošačku korpu koja je na republičkom nivou iznosila 53.517 dinara, možemo primetiti da izdaci za novu garderobu iznose samo 2,5 procenata ukupnog budžeta, a izdaci za izlaske u restorane i kafane tričavih 0,78 procenata.

Čak i u prosečnoj potrošačkoj korpikoja iznosi 103.409 dinara i koja je samim tim izvan domašaja većine građana sa svojim ispodprosečnim platama (čak i kada su domaćinstva sa više prihoda u pitanju), izdaci za novu garderobu, restorane itd. predstavljaju male stavke– 3,4 i 1,2 procenata.

Statistika ukazuje na to da, kako priliči slabije razvijenim ekonomijama, većina građana najviše novca ulaže u neposredno preživljavanje: hranu, bezalkoholna i alkoholna piće (konzumirana u domaćinstvu, ne u kafanama i restoranima), stanovanje, vodu, struju i grejanje. Izdaci kao što je odmor, kultura, obrazovanje, izlasci i nova garderoba zauzimaju zanemarljiv deo budžeta. Preciznije rečeno– životarimo od prvog do prvog u mesecu.

Nesumnjivo je naprednjački vrh dan štrajka proveo u provodu kao i svaki drugi dan, ali njihove priče o kupovini novih patika, izlasku u restoran, skupom viskiju, pa čak i redovnom plaćanju računa ne predstavljaju ništa više od odnarođene fantazije, nedostupne većini građana.

М. M. Ćurčić

___________________________________________________