Prosvetni radnici Čačka obratili se roditeljima: Naša zajednička borba

Поштовани родитељи,

наши сарадници на племенитом послу

Ми, учитељи ваше деце, осећамо обавезу да вам се обратимо јер желимо да разумете наше поступке у овој, за наше друштво, озбиљној ситуацији.

Сви ми учимо вашу децу јер то волимо, сматрајући да смо изабрали позив који озбиљно доприноси развоју сваког друштва.

Нажалост, сви сведочимо колико је данас просветни радник обезвређен и понижен положајем који образовање у нашој држави има. Жалосно је што  ретко ко схвата да је то понижење и српског ученика, будућег одговорног грађанина ове земље. Бирајући ову браншу нисмо имали илузије да ћемо се од тога обогатити, али како године пролазе и успоставља се наопак систем вредности, ми смо дошли до статуса небитних, чак и сувишних…

Ова обустава рада, данас некима спорна, била би само наша борба за бољи социјални статус, да у средини те борбе нису наши ученици, а ваша деца. Зато је ово НАША заједничка борба. Зато сваки наш глас против безакоња одзвања као глас који дозива правду да се коначно успостави, како би ваша и наша деца живела у нормалном систему.

Сматрамо да смо сви који дозивамо правду на истој страни. Сви се боримо против понижавања, корупције, безакоња. Знамо да сваки човек жели ред и поредак у коме се највише цене они који су најчеститији, највреднији, најпаметнији.

Таквим вредностима ми свакодневно учимо вашу децу. То су ова, мало старија деца, наши бивши ђаци, сада показали. Они вапију за поретком, за редом, за правдом. Од вас код куће, а од нас у школи, учили су да је слобода највеће људско достигнуће, иако треба да буде људско право; да се за слободу треба борити свим силама, да је правда спора, али достижна. Данас те лекције они нама држе.

Поносни смо што је ова генерација чула светле поруке ваше и наше, и што је решена да не дозволи да је угрожавају они који нису вредни. Ово су наша заједничка деца коју смо учили да мисле својом главом како би умели да разликују добро од зла, јунака од антијунака, слободу од ропства. Учили смо их да пречица често води у провалију, па они мирно и разложно иду дужим и  сигурнијим путем.

Они нам свакодневно демонстрирају  оно што смо их годинама подучавали – ,,одговорно  учешће у демократском друштву“.  С обзиром  да се то не чује довољно гласно из кућа и са факултета, мора се показивати на улицама. А најпоноснији смо што правду траже не само за себе, већ за цело друштво и спремни су да се зарад свих нас супротставе злу, како год да се оно у Србији данас зове.

Ако су вам деца малена и не осећате да вас се ово тиче, знајте да се на нашим улицама неко бори да се ваши малишани, кад одрасту, не морају борити. Ако се мимоилазимо у поимању главног задатка просветног радника, сетите се да школа није  зграда за чување деце, већ васпитно – образовна установа у којој се наша деца још увек осећају сигурно, јер испред себе имају  оно што ретко где данас могу да осете и доживе – добар вредносни систем.

Зову  нас наша деца да им се придружимо, фронт је све већи, надомак су циља. Њихова храброст вуче и нас, њихове учитеље, наставнике и професоре, и вас, њихове родитеље. Некада смо им били потребни да их подучавамо, саслушамо, решимо малени проблем. Данас им морамо бити подршка у њиховој, можда, највећој борби, борби за правду. Зато се не смемо оглушити. Они воде борбу коју смо ми пропустили. Не боје се јер знају да је правда спора, али достижна.

Зар ми да се плашимо?

Просветни радници Чачка