Prosveta se umirit ne može

ЗАШТО СУ СЕ ОКУПИЛИ?

Дана 11. фебруара 2025. године, чачански просветари су се окупили да подрже општи отпор лудилу система који је кловнократија успоставила у Србији. Један од разлога за окупљање је и чињеница да већ месец дана није откривено који су маскирани нападачи насрнули на вероучитеља Ђорђа Матијевића и мир његове породице, јер је Матијевић био челник синдикалне организације Гимназије у Чачку, па је то требало да буде средство притиска коме се не може одолети. Страх уместо слободе – то је основно правило кловнократије.

Управо је борба за слободу од страха наша кључна борба у овом часу.

БЕЗБЕДНА ШКОЛА У БЕЗБЕДНОЈ СРБИЈИ

Пошто је указана пошта погинулима од надстрешнице у Новом Саду, испред Гимназије се чуло саопштење Синдиката образовања Чачак:“Српска просвета већ деценијама покушава да опстане упркос свим настојањима оних који власт имају да је уклоне са обзорја наше будућнсти, да би народом владали путем ружичастих телевизија с којих нам се црно пише.

Одавно настојимо да се изборимо и за своју безбедност, у чијем одсуству страдају и просветни радници, на које је одавно отворен лов без ловостаја, али и ђаци, чије је страдање доживело крвави врхунац 2023. у Београду. Док народу из кога смо, симболично и стварно, сваког дана на главу падају надстрешнице, ми, скупа са својим ученицима, који су сада студенти, тражимо безбедну школу у безбедној Србији.

професор Владимир Димитријевић

Реч безбедност потиче од речи „беда“, која, изворно, значи велику несрећу и невољу ( „Снашла га је невиђена беда“, каже народна изрека ), али и крајњу материјалну оскудицу, у којој за човеково достојанство нема места – јер, како каже Достојевски, достојанство се може сачувати у сиромаштву, али не и у беди. Хоћемо живот без беде – да нам не прети понављање „Рибникара“ и да можемо да живимо од сопственог рада.

Још један разлог окупљања је чињеница да нападачи на породицу гимназијског професора Ђорђа Матијевића још нису откривени и приведени правди, којој пева наша химна и која држи земљу и градове.

Пре три године, Гимназија у Чачку добила је од председника државе највиши орден, Карађорђеву звезду за свој, скоро двовековни, рад на добро отаџбине и народа; данас, две године пре своје 190-годишњице, непознати нападачи ударају на професоре који се не мире са лажју и понижењем, и који стоје уз студенте, нашу једину будућност.

Пошто знамо шта би нам рекли Свети Сава и Карађорђе, окупили смо се овде да тражимо слободну просвету у слободној Србији. Са нама су и Доситеј и Вук, и преци и потомци, и родитељи и деца – и зато смо се окупили овде и сада, а нећемо се разићи док не буде безбедно.
Ми смо уз студенте зато што знамо да је њихов пут ненасиља, љубави и правде једини пут за наше школе и нашу земљу. Будимо заједно док не сване. А свиће и свануће, и победиће правда, која држи земљу и градове! До победе!“

До победе, наравно.

РЕЧ ЂОРЂА МАТИЈЕВИЋА

Огласио се и Ђорђе Матијевић, који је, после месец дана ћутања, изнео своје становиште:„Како изговорити речи окамњењене и оковане, након месец дана ћутања? Да ли их је могуће одледити и оживети? И, има ли смисла изрећи их свету који тавори у завету ропске тишине?

Можда ће реч опет бити ЛОГОС кад ботови утихну. Можда ће реч опет сведочити истину када буде привилегија часних и мудрољубивих људи. Може се сматрати сретним онај кога је „убила прејака реч“, јер боље је и то него да нас смрви учмало ћутање.

Ђорђе Матијевић

У игроказ лажи био сам увучен још пре два месеца. Лажни медији за које пишу људи са сумњивим дипломама и звањима, негдашњи моји познаници, које сам понекад и невешто и неопрезно називао пријатељима у својим скудоумним текстовима називалу су ме вођом тобожње опозиције, „тврдог језгра“ које је спремно да поруши њихово богомдано право да владају. Чак су ми најдобронамерније појашњавали да је то тако морало бити, да сам заједно са својим колегама одређен да будем ТАРГЕТИРАН зарад општег добра заједнице, те да сам могао проћи горе, па сходно томе би требало да будем и захвалан и да „љубим руку што ме лема.“

Слабо стојим са неологизмима, нисам увидео злослутну јачину појма ТАРГЕТИРАН, па сам то схватио као део дневно-политичког паланачког фолколора. Колико сам био лаком показало се након месец дана, када су маскирани карађози упали у моје двориште, дивљали, претили мени и малтретирали моју супругу са трогодишњим дететом у наручју, желећи да од „гајбе сигурне“ начине „проклету авлију“. Верујем да је то њихов принцип, опробан рецепт који под плаштом страха онеми уста жртава, али су ипак овај пут набасали на моју супругу у којој се, као и код свих њених саплеменика, читав живот боре „човек и Херцеговац“. Та уста су и „звоно које јечи и кимвал који звечи“, па је непочинство нишчих остало забележено у службеним белешкама наше, народне милиције.

Медијима сам од првог дана дао до знања да о случају не желим да говорим јавно, како то не би сметало непристрасној и слободној истрази. И, зато сам ћутао. И институције су ћутале. И та хтонска бића наше нео-митологије, Ботови, и они су заћутали… Али, осокољени ћутањем оних који би требало да су најгласнији у трагању за правдом, из Бездања су почели наново да се јављају.

Сада ме у својим коментарима називају пионом владајуће странке који продаје своје колеге „за кајмака кашику“, кукавицом који је својом оставком своју муку пребацио на другога, ма ко тај други био… Мало тога знам, али једно знам засигурно – којим год вас звањем они заките, барем знате да нисте ТО. Ја, додуше, себе никада нисам сматрао за нарочито храброг човека. Али, ипак не иде ми у главу како то ја овако ништаван, скудоуман и кукаван сваки дан пролазим улицама града, „лупам у добош“ како они то називају, а они који имају власт и моћ не могу се видети на светлости дана.

Свим квазимедијима се обраћам најдобронамерније. Ја сваки дан по ваздан висим по улицама и трговима и знате где можете да ме нађете, па да вам појасним која ме је странка запослила, који ми је владика дао благослов да радим, какав сам то факултет завршио и где. Али, ви бирате да из мрачних синедриона, као фарисеји лажи креирате истину која одговара вашим налогодавцима, који вам пред ноге као псима бацају шаку сребрењака као цену за моје достојанство.

Нека ми Бог да да више никад не сретнем никог из владајуће странке са којим сам имао несрећу да се сретнем у последњих два месеца. Дао Бог мени, али и њима, па макар они били и моја ташта, јетрва или братучедо, градоначелник или повереник.

Ја сам четири месечеве мене оћутао, да би институције громовиле. Али, оне су ћутале ревносније од мене. Па, и кад би прозбориле, боље да нису нит мрамориле нит говориле. Сад сам ја одлучио да говорим, како би и оне са мном проговориле. А, имају шта да кажу. И те како! Само је питање воље. Само је питање да ли ХОЋЕЈУ, или пак, НЕЋЕЈУ…“

Јасно, одлучно, сталожено. Како и приличи једном професору.

Ужице Фото: Ненад Ковачевић

ПРОСВЕТА НЕ ЋУТИ

Рат кловнова против Србије мора се добити пре свега у области школства. Тамо су сви јади и почели, и одатле је кренуо слом – сада су на власти полуписмени зли кловнови, који Србију покушавају да држе у септичкој јами, а праве се да је њихова Србија икона.

Ако оваква власт не оде, сви ћемо ми отићи. Или ван земље или под земљу.

Просвета се са тиме не мири. И не треба да се мири. То немирење је залога наде.

Извор: ИСКРА, светла страна света

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Просвета се умирит` не може

___________________________________________________________________