Penzionerski šef

Pošto u prethodnom izbornom ciklusu udruženja penzionera, Mesni odbor na Ljubić keju i pored svog potpuno legalnog i legitimnog izbora nije uspeo da se kvalifikuje za priznanje od gradskog udruženja, bili smo prinuđeni da sačekamo nove izbore.

Ti izbori su organizovani u novembru i decembru prošle godine. Penzioneri sa keja su ponovo izabrali novi Mesni odbor u istom sastavu kao i predhodni put. Sačekali smo da se proces završi do kraja, odnosno izabere gradski odbor pa smo posetili novog Predsednika i predočili mu svoj zapisnik i odgovarajuće rezultate izbora. Tom prilikom smo saznali da oni ponovo imaju već izabran sastav Mesnog odbora u drugom sastavu i dat nam je primerak tog zapisnika.

Prvo što smo primetili je da na zapisniku uopšte nema datuma navodnih izbora, što je sasvim dovoljan razlog da taj dokument bude upitan. Sledeće, još veće potpuno neverovatno saznanje je da je izborna koferencija održana „telefonski“. Oberučke je dakle prihvaċen i odmah se primio onaj „korona“ izborni postupak iz vremena potpunog lok dauna.

Šta to znači u praksi? Neki penzioner po svom nahođenju odabere druga četiri penzionera i od njih telefonski traži podršku da on bude predsednik MO. Isto tako su utvrđeni i predlozi za predsednika i potpredsednika gradskog udruženja. Na prvi pogled ništa alarmantno, ali je u suštini potpuno nezakonito, neprihvatljivo i u suprotnosti sa zdravim razumom.

Dakle  instituciju izbora je pretvorena u prebiranje penzionera, umesto da penzioneri biraju predsednika, taj predsednik bira šaku penzionere, poslušnih i nekonkurentnih. I sve to naravno pod uslovom da je i to telefoniranje uopšte učinjeno, jer čime se to može dokazati. Jednom rečju umesto da penzioneri biraju predsednika ovde predsednik bira svoje birače.

Postavlja se pitanje kako bi se u ovom sistemu eventualno organizovali izbori sa više kandidata za predsednika. Nemoguće naravno ni teoretski, a još manje praktično. Sve ovo je potpuno nelegitimno, za ovaj Mesni odbor sasvim sigurno, a u velikoj meri dovodi u pitanje i celokupne izbore na nivou grada.

Zašto je ovolika jagma da se po svaku cenu sedne u tu fotelju predsednika gradskog udruženja penzionera, postaje mi jasno posle svedočenja jedne penzionerke. Pošto je bila teško bolesna bilo joj je bezuslovno važno da dobije banju.

Obratila se gradskom udruženju kao članica udruženja, ali joj je saopšteno da mora da plati i osiguranje koje je bilo oko hiljadu dinara mesečno na rok od dvanaest meseci. Pošto je jedva sakupila i za članarinu nije mogla i to da plati. Srećom našao se jedan dobar penziner koji joj dao za prvu ratu, pa je prijava obavljena.

Saznanja od drugih penzionera međutim ovu priču čine još dramatičnijom. Naime polovina od ovih oko hiljadu dinara svakog meseca završava u džepu tadašnjeg predsednika gradskog udruženja. Da bi predsednik dokazao koliko je u stvari spreman da se žrtvuje za svoje članove on tu ne staje. Od svih osiguravajućih kuća traži najpovoljniji paket sa najboljim uslovima. Presudan kriterijum za izbor je naravno nova žrtva predsednika i pitanje: „A koliko sam u tom paketu ja dobar?“

A ostvarivanje prava na banje je samo vrh ledenog brega. Nabavka ogreva je posebna priča, često je skuplji nego u redovnoj prodaji samo što je ovde u ratama pa je i takav penzionerima prhvatljiv. Podela paketa sa hranom i hemijom koja je po pravilu donirana, dakle nema ulaznog dokumenta, je još veći izazov kako za ukupnu količinu koja se deli, tako i za to ko će od mnogobrojnih zainteresovanih biti dobitnik.

Izdavanje prostora bivših Klubova penzionera i opreme privatnicima, tek dođe kao zlatna koka za čerupanje.Vrlo je slično i sa korišćenjem fonda solidarnosti, podelama lekova, odlascima na turistička putovanja i tako dalje. Ideja vodilja je uzmi sve što ti ovaj život na izmaku pruža. I naravno sve za našu decu koja u ovom hladnom februaru, zbog naših životnih grešaka gaze novi Igmanski marš.

Samo ovo što je već nabrojano je i previše za jednog penzionera predsednika, tako da za kontrolu zdravlja penzionera, za obilazak starih i nepokretnih, za korišćenje toplih napitaka i druženje u Klubovima penzionera, za ostvarivanje popusta za komunalne i druge usluge, što je sve taksativno navedeno u poslednjem izdanju „Vodiča za penzionere“, jednostavno ne ostaje vremena. Ili to nije tako profitabilno za ove sa pažnjom izabrane?

Treba naglasiti da se sva ova neopevana nepočinstva čine prema najsiromašnijem delu najveće i najugroženije socijalne grupe ljudi u Srbiji. Ona čini najstariju i skoro treċinu ukupne populacije ove zemlje. Da penzioner otima od najsiromašnijih penzionera, malo je reći to je oholo i sramno. Pri tom ova gradska vlast iz godine u godinu nesebično novcem svih građana direktno stimuliše tu pošast. Koje su sledeće reči po gradaciji od oholo i sramno?

Kad se sve ovo ima u vidu potpuno je jasno zašto je i ovom novom predsedniku i njegovoj staroj blagajnici u novom pakovanju sekretarke, nepojmljivo da neko udruženje penzionera može da ima demokratske izbore i legitimno izabranu predsednicu. Oni bi sad pre izabrali i neki novi soj korone nego da se ne daj Bože u toj njihovoj izbi zapati neki demokratski virus.

Zapisao nelojalni penzioner sa Keja,

Slavoljub Bošković

______________________________________________________