AV, AV, AV…

Ulični psi su, uvek, dobri psi. Jer, oni koji nisu „dobri“, na toj ulici, ne mogu ni da opstanu. Ipak, uvek se neki psi izdvoje od ostalih.

Svako od nas ima nekog „svog“ psa. Psa koji mu je obeležio detinjstvo, odrastanje ili odraslo doba. Oni su tu kratko. Jer njihov životni vek ne prati naš. Oni su tu da nas oplemene. Da nas podsete da smo i mi smrtni. Da nismo večni i da taj tok, neumitno, vodi ka dobro znanom ishodu. Oni su naša savest! A, bez savesti nema ni nas.

I bio je jedan pas u Čačku. Vrteo se oko Gradskog trga, povremeno lutajući i oko obale Morave. Reklo bi se, pas kao i svaki drugi. Dobar, mazan, nenapadan… Pas koji, povremeno, mora i da pezi ne bi li dobio malo hrane, pažnje i ljubavi. Malo veći pas, neko bi se i uplašio od njega, ali ne! Pas, kao plišana igračka. Dobar prema svima. To se, prosto, u očima vidi.

Mnogo je takvih pasa oko nas. Ipak, samo se neki istaknu.

Onda su krenuli protesti. Ispred Gimnazije, na mostu i svuda po gradu… I taj pas koji je samo bio, počeo je i da bude! Da bude pas koji je predvodio svaku protestnu kolonu. Uvek u prvim redovima. Počeo je da bude deo svih nas, deo grada, deo bunta,  deo večnosti…

Studenti su ga nazvali Gligorije.

Pas Gligorije je, peške, išao za Kragujevac. Uspešno je stigao tamo i ceo dan proveo na protestu. Vratili su ga za Čačak. Pas Gligorije je, peške, krenuo za Niš, došao do Slatine, pa su ga, ipak, kolima vratili u njegov grad. Jer, vrednost treba sačuvati, za svaki slučaj. Pas Gligorije je ličnost! Pas Gligorije je Čačak! Simbol svega dobrog što u Čačku postoji. Pas Gligorije, to smo mi…

Njegovo, protestno, lajanje je i naše…

I zato, ako ga, u skorijoj budućnosti,  niko ne udomi ili ga vidite na Gradskom trgu,  pored Morave ili ukoliko, slučajno, bane u vaš komšiluk, znajte da ste videli Heroja. Psa čiji AV znači isto što i naš… Psa koji je, za razliku od mnogih, shvatio. Sve…

Baš sve…

 Rastko Radičević

______________________________________________________