Prethodni članak
Petooktobarski parastos
Objavljeno 05/10/2015
Piše: Aleksandar Arsenijević
Danas petnaest godina kasnije čak i nepopravljivim optimistima savršeno je jasno da se petooktobarska demokratizacija Srbije na volšeban način preobratila u opštu aboliciju i legalizaciju kreatora ratnohuškačke politike, i partijsko-burazersko-mafijaške ekonomije
Nije mnogo vremena proteklo od onog 5. oktobra, kada smo naivno poverovali da smo posle svega šta smo preživeli tokom devedesetih najzad našli na korak od nečega što se naziva uređenom demokratskom državom, u kojoj su vladavina zakona i odgovornost nešto što se podrazumeva, a već smo bili u prilici da se uverimo da su snovi i nadanja jedno a stvarnost nešto sasvim drugo. Da je mikronski tanka linija koja deli demokratske, o kojima decenijama sanjali, od pukih personalnih promena svedenih na Kurtu i Murtu. Nije prošlo mnogo vremena a euforiju, entuzijazam i optimizam smenili su neverica, rezignacija i razočarenje. Koliko god da smo sebe tešili time da je put od kvazi do uređene države, dug i posut trnjem. Nije prošlo dugo a oni kojima smo oprostili ideološka lutanja, otvorena i tajna paktiranja sa Miloševićem i njegovima, poverovaši da su kadri i voljni da obećanja zaista pretoče u dela, su nam nedvosmisleno, bez da trepnu i pocrvene stavili do znanja da je odgovornost pelcer koji se ne prima u Srbiji i da je dovoljno da naši zamene njihove pa da stvar bude rešena.
Danas, petnaest godina kasnije, čak i nepopravljivim optimistima savršeno je jasno da se petooktobarska demokratizacija Srbije na volšeban način preobratila u opštu aboliciju i legalizaciju kreatora ratnohuškačke politike, i partijsko-burazersko-mafijaške ekonomije. Čime je njima i svima koji dolaze, jasno stavljeno do znanja da nema razloga da strahuju. Da je u zemlji Srbiji za navek ukinuta institucija odgovornosti. Pa otkud onda čuđenje što su ne samo na broju već ničim izazvani i na vlasti oni isti što nas devedesetih gurnuše u ratno ludilo i debelo profitiraše na našem beznađu, jadu i bedi. Jedino su bajke o povjesnim granicama Karlobag-Karlovac-Ogulin-Virovitica zamenili bajkama o Evropi, borbi protiv kriminala i korupcije i Beogradu na vodi.
A mi smo podjednako bedni i poniženi kao i u predvečerje onog 5. oktobra.
Danas petnaest godina posle onog 5. oktobra, kada su se poput prašine na vetru raspršile naše nade da je ipak moguće da se Srbija iz azijatske despotije preobrati, uprkos opštenarodnom kratkom pamćenju, odsustvu građanske hrabrosti, svesti i dostojanstva, u uređenu državu ostaje nam samo da žalimo. Da ovog i svakog narednog 5. oktobra zapalimo sveću, pa makar bili i ateisti.
Što u znak žaljenja za izneverenim i prodanim nadama, što u znak žalosti za godinama koje su nam straćili paraziti koje smo sami iznedrili i uzdigli onog 5. oktobra pre decenije i po.
Aleksandar Arsenijević
_______________________________________________________________
Lopovi otisli,lopovi dosli.
Петог октобра је дошао ДОС и сви демократски ликови, и ово је њихов резултат, њихове владавине, све је уништено, економија, друштво… и сад опет кукати на данашњу власт.
изгубљен компас и морална начела.
Da bas tako, zapusili smo nos i glasali za DOS. Kostunicu, Perisica, Covica, Dusana Mihajlovica, Velja… svi od loseg oca i jos gore majke. Ali da je Djindjic imao petlju da pocisti sljam, umesto da sa njime paktira, koji se natalozio devedesetih. Da su kao u Nemackoj 1945. polozili racune Seselj, Vucic, Nikolic, Vulin, Dacic, Percevic, Ivan Markovic, Goran Matic, KJertes, Bojic, Karici, Miskovic… da je neko omastio konopac, a neko zaglavio debelu robiju onda bi svako ko bi dosao na vlast dobro pazio sta radi i znao sta ga ceka. Ovako truli kompromisi i taljenje onih iz DOS su nas doveli tu gde smo. Hajde samo zamislite da je recimo tamo negde sezdeset i neke, da Nemacka nije imala Nirnberg, Ajhman osnovao NVO ili neku naprednu ili liberalnu partiju i istrazivao holokaust, kao sto sada Vucic, koji je bio ministar informisanja u vreme kada je ubijen Curuvija, istrazuje ubistvo Curuvije. Ili da se Gebels bavi slobodom medija. Apsurdno i komicno.
Pa Djindjić je bio kljuični igrač i on je kumovao ovom staju, on je koketirao sa mafijom i nastradao.
On je isporučio ranieg predsednika Slobodana MIloševića na Vodpvdan.
To su jasne stvari, revolucija jede svoju decu.
E Milosevica mi najzalije u celoj prici. Ne bih da budem surov ali da sam se ja pitao…