Utisci sa velikog studentskog marša od Čačka do Niša

Iako studiraju u Beogradu, Jovan je sa kolegama odlučio da na veliki protest u Nišu krene iz rodnog Čačka. Studenti sa čačanskog FTN-a prihvatili su svakog studenta i maturanta sa strane kao svoje, razmišljajući jedino o zajedničkom cilju – Nišu.   Sa takvim optimističnim raspoloženjem krenuli su na petodnevni marš jutra 24. februara, ispraćeni sugrađanima koji su se okupili ispred zgrade FTN-a.

Atmosfera je bila takva da je prvih dvadeset kilometara prošlo kao od šale. Usled ovog zanosa Jovan kaže da je napravio početničku grešku i nije ostavio ranac u vozilu koje ih je pratilo, ne bi li olakšao sebi put. Ali tosamo pokazuje koliko im prvog dana ništa nije bilo teško. Čak i kada su se na izmaku dana javljale sitne povrede i nelagodnosti, spontani dočeci u usputnim mestima su činili da zaborave na sve probleme. Početak puta je na taj način zadao trend koji će ih pratiti sve do Niša– što im je put bio fizički teži, to su dočeci koji podižu raspoloženje i samopouzdanje bili velelepniji. Psihičko i emotivno stanje potisnuli su fizičke nelagodnosti.

Prvo noćenje bilo je u Kraljevu. Nakon dočeka na ulicama grada, uputili su se u zgradu fakulteta gde im je bio obezbeđen smeštaj. Umor ih je obuzeo tek kada su se smestili i kada je adrenalin popustio. Smeštaj je bio dobar, ali oni na to nisu obraćali pažnju, jer su toliko bili umorni da su zaspali čim su pali u improvizovanu postelju, kaže Jovan u šali. Čini se da su tek sutradan, nakon što su se naspavali, mogli da primete trud domaćina.

Drugog dana krenuli su ka Trsteniku. Kako je početni entuzijazam jenjavao, vreme u putu su ispunili razgovor i društvene igre, kao što je na slovo na slovo. Nekima je pomogla i muzika, ali i neočekivana pratnja pasa, vernih ljubimaca marša. Do Kraljeva ih je pratio sada već poznati pas Gligorije, ali su njega nakon Kraljeva odvezli u Čačak kako se ne bi povredio. Nedugo nakon toga Gligorije je usvojen pa jepronašao svoj zauvek-dom. Umesto njega, od Kraljeva do Niša, smenjivali su se drugi psi koji su verno pratili studente.

Međutim, krajem drugog dana već su počeli da osećaju umor uprkos svim pokušajima odvraćanja pažnje. Možda bi završna etapa drugog dana bila sumornija da opet nisu priskočili meštani u pomoć. Prvo su na ulazu u Trstenik napravili pauzu u Novom Selu gde su meštani izneli posluženje i postavili ceradu kako bi studente zaštitili od sunca, a onda je usledio Trstenik.

Posmatrajući sada, sa određene vremenske distance, Jovan mi je rekao da su ih svuda lepo dočekali, ali da se Trstenik posebno istakao. Ne samo zbog velikog broja ljudi koji su ih dočekali na ulici, već i zbog odlične organizacije.

U Trsteniku su prvi put nakon dva dana imali prilike da se istuširaju, smeštaj u Sportskoj hali je bio odličan, ali što je najbitnije za ovakve marševe– pružena im je fizioterapeutska i medicinska pomoć. Iako su ih od početka pratili lekari, kao i vozilo hitne pomoći nadležne opštine kroz koju bi prolazili, tek u Trsteniku su uspeli da se oporave. Pripadnici Crvenog krsta, lekari i maseri dosta su pomogli da na treći dan pešačenja krenu znatno spremniji i raspoloženiji nego što je to bilo prethodnog dana.

Put za Kruševac narednog dana, sličan putu za Trstenik. Najveći izazov je razbiti monotoniju neprestanog hoda i održavati raspoloženje. Radjard Kipling je pisao da su britanski vojnici ludeli gledajući iz dosade u sopstvene noge tokom dugih marševa.

Zato ponovo igre, razgovori i muzika. Prilika da se međusobno bolje upoznaju, ali i da razgovaraju sa meštanima na koje usput nailaze. Iako ih većina bezrezervno dočekuje „kao oslobodioce“, javlja se prilika i da razgovaraju sa onima koji sa skepsom gledaju na celokupne proteste.

Na prilazu Kruševcu doček poprima intimniji karakter nego prethodnih dana. Sada ih ljudi otvoreno pozivaju u svoje kuće da se odmore i okrepe, da im se zahvale i da im čestitaju. A u samom Krušvcu spektakl– vatromet, muzika, oduševljeni građani. Kada se Jovan zahvalio jednom Kruševljaninu za neverovatan doček dobio je odgovor– Mi smo carski grad i uvek smo ovako dočekivali svoje oslobodioce.

I u samom gradu su se profesori utrkivali ko će više studenata da ugosti, kako bi se barem istuširali i pojeli nešto, iako je za njihov doček već pripremljena Trgovinsko-ekonomska škola kao i Sportska hala. Činilo se kao da nema Kruševljanina koji nije želeo nešto da učini za studente.

To veče u Kruševcu se Čačanima priključio jedan maturant iz Valjeva, koji je želeo da učestvuje u maršu do Niša, ali nije imao sa kim. Naravno, Čačani su ga bespogovorno prihvatili, jer je ovo borba koja se tiče svih nas.

Četvrtog dana shvatili su da mladalačka nestrpljivost ima svojih prednosti i mana. Kruševljani koji su se tek tada priključili odmorni želeli su što pre da stignu u Niš, pa su u jednom trenutku ostavili Čačane koji nisu mogli da prate njihov tempo. Sa druge strane, čačanski studenti koji su do tada prevalili veći deo puta od 160 kilometara razmatrali su da li da ostatak idu štafetno tako što će se smenjivati u maršu i vožnji u pomoćnom vozilu. Niko nije želeo sada da odustane, bez obzira na to koliko mu je put bio težak. Odlučili su da se podele na dve grupe: one koji će ići štafetno i najodlučnije koji će po svaku cenu izdržati ceo marš. Za razliku od kolega iz Kruševca dogovorili su se da oni koji idu štafetno čekaju kolege koji pešače ceo put kako se ne bi razdvojili. Tog dana su se i vreme i teren okrenuli protiv njih. Krajolik je lep, ali brdovit i presecan jakim vetrom i povremenom kišom. Ali uprkos svemu u Aleksinac stižu ranije nego što je planirano. U kotlini ispod njih već trepere svetla Niša.

U Aleksincu ih zatiče pomalo čudna situacija– škola u kojoj noće je samo delimično u obustavi rada. Jedna grupa profesora štrajkuje, druga drži časove. Dva paralelna sveta koja ipak uspevaju da funkcionišu na istom prostoru, pa se Čačani osećaju dobrodošlo.

Zadnjeg dana su nestale sve muke i idu puni elana kao da je prvi dan, jer je cilj konačno ispred njih. Usput se razgovara o predstojećim događajima, znaju da nemaju mnogo vremena za odmor kada stignu, jer sutradan treba učestvovati u protestu. U međuvremenu zbog prevelikog broja ljudi i razdvajanja grupe kod Kruševca, Čačani kasne sa ulaskom u grad što dovodi do jednog organizacionog peha– nisu svi dobili krune, medalje i zahvalnice koje su im spremili niški studenti, iako su prešli najduži put od svih studenata. Nema veze– odgovara Jovan u duhu jednog poznatog mima–Možda je prava kruna prijateljstvo koje smo stekli usput. Iako je to rekao u šali, tu svakako ima i istine, jer ovo nisu radili zbog pohvala i lovorika.

Do ispunjenja zahteva neće doći lako, pa će u budućnosti biti još studentskih marševa. Zato na kraju pitam Jovana ima li praktičnih saveta za studente koji planiraju da učestvuju u predstojećim marševima? Odgovor je prilično jednostavan, skoro kao u domaćem filmu Karaula– za marš je najbitnija obuća. Potrebne su dobre i razgažene cipele za pešačenje, ali i papuče. Nisu korisne samo za tuš i mesto noćenja, već su pojedini studenti pešačili u papučama (tzv. kroksicama) kada su cipele i patike počele da im smetaju. Potrebna je dobra i nepromočiva jakna, ako se očekuju vetrovi i kiše koji su njih zadesili pred kraj puta. Takođe, iako su u svakom gradu obezbedili improvizovane krevete, dosta mu je značila vreća za spavanje. Smeštaj, slično temperaturi, može da varira od mesta do mesta, tako da je najbolje imati vreću kao rezervu.

M. M. Ćurčić