Obnovljen krajputaš mladom junaku

Zablaće kod Čačka – Kameni beleg koji od zaborava brani Bogosava Simovića (1895–1916) nije stigao da vekuje uspravno. S proleća prošle godine pao je i polomio se na troje, ali su ga potomci mladog srpskog ratnika uspravili, osnažili slova i lik, osveštali na kraju prošle sedmice i dali stoletni pomen.

Tu, u porti crkve Svetog Arhangela Gavrila u Zablaću, uz drum Čačak–Kraljevo, oživeli posmrtni znak od peščara ostaće da još dugo svedoči o stradanju jedne srpske kuće, o dobu i nedobu, o podvižnicima našim. Životopis Simovića potanko je, ispred obnovljenog krajputaša i razgorelih voštanica, opisao Momčilo Gojgić (74), najstariji unuk Bogosavljevog brata Vlastimira (1889–1966). Ta pripovest, evo, ide ovako…

Kuća zemljodelca iz Zablaća, Vladimira Simovića (1873–1915), poslala je dvojicu u Prvi balkanski rat protiv Turske, domaćina i njegovog prvenca Vlastimira. Obojica su ranjeni. Sin je dobio metak u Prepolcu kod Kuršumlije, koji mu nikad nije izvađen, i tu tursku uspomenu nosio je doveka. I obojica su, otac i sin, morali ponovo u vojnu na leto sledeće, 1913. godine, kada je počeo Drugi balkanski rat, sada protiv Bugarske.

Tek što su, posle toga, dahnuli dušom, u leto 1914. objavljena je nova mobilizacija. Vladimir je pozvan kao komordžija u pozadinu, radi prevoza odeće, hrane i municije, a Vlastimir je redov u I četi II bataljona X pešadijskog puka Šumadijske divizije. Krajem 1914. u Prvi svetski rat pozvan je i treći Simović, Bogosav, kao tek stasali pešak.

Glava kuće, Vladimir, vojevao je te godine u bitkama na Ceru i Kolubari, razboleo se od tifusa, vratio kući i umro u Zablaću 20. februara 1915, a odmah za njim, od iste boljke, skončali su ćerka Milijana (18) i sin Dobrosav (15). A Vlastimir i Bogosav nastaviše pohod sa srpskom vojskom i prođoše albansku golgotu, dok je kraj ognjišta u rodnom selu ostala sama, narušenog zdravlja, njihova majka Milica (1867–1945).

Braća su zajedno prešla Albaniju, a po dolasku na Krf u Jonskom moru putevi im se zauvek razilaze. Bogosav je upućen na nenaseljeno ostrvo Vido, gde su izdvajani oboleli i iscrpljeni vojnici. Srbi su taj kamenjar nazivali ostrvom smrti, i tu je svoj mlađani život završilo i seljače iz Zablaća. Morsku pučinu u koju su spuštali mrtve vojnike nazvaše Plava grobnica, po pesmi Milutina Bojića.

Stariji brat je sa junačkom srpskom vojskom prošao Solunski front, vratio se u svoje selo i 6. novembra 1921. godine od kralja Aleksandra Karađorđevića dobio Albansku spomenicu.

– Veruje se da duše mrtvih koji nemaju svoj grob i spomenik na ovom, nemaju svoj mir ni na onom svetu, i prave nevolje živima. Zato su po završetku Prvog svetskog rata majka Milica i njen sin Vlastimir, jedini preživeli od šestočlane porodice, podigli Bogosavu spomenik u porti. 

Na njemu i sada, kao i prvog dana kad je postavljen, piše: „O mili srpski rode, ne požali truda stati i čitati tužni spomen koji pokazuje ime vojnika Bogosava Simovića iz Zablaća, biv. regruta 10. Puka koji položi na žrtvenik svoj mlađani život za slobodu svoje otadžbine i pred nadmoćnim neprijateljom odstupa preko Albanije 1915. god, na ostrvo Krf dođe te u teškoj bolesti ispusti svoju dušu 18. januara 1916. god, na ostrvu Vidu u najlepšem cvetu u 19. godini mladosti svoje i ostavi nas ožalošćene da ga večno oplakujemo. Bog da mu dušu prosti. Ovaj znak podigoše mu ožalošćeni majka Milica i brat Vlastimir.”

G. Otašević, Politika