Kako sam služila Kralju Šećera?

Bivša zaposlena u njegovoj kompaniji, Sandra Barjaktarević postavila je tekst o svom bivšem poslodavcu i nazvala ga „Kako sam služila Kralju Šećera.“ 

„U MK Commerce sam došla sasvim slučajno. Čula sam reklamu na radio IN, kada sam već očajnički tražila izlaz iz lagano umirućeg NGO sektora. Naca Marko je bila ta koja me je odabrala, iz mnoštva pristiglih CVjeva. Birao je lično predsednik kompanije, Miodrag Kostić, nekrunisani kralj šećera. Intervju je bio lep, ali ništa posebno i ne tako strašno. I onda je počelo putovanje u petoj brzini koje je trajalo sedam godina. Ovo je moj omaž velikom Koletu. Kažem velikom jer to istinski i mislim o njemu. Čoveku vizionaru, beskrajno hrabrom i snažnom, pravdoljubivom, istrajnom, pametnom i često teškom i prezahtevnom. Radila sam direktno sa njim. I to je bila najlepša i najteža moja škola. Naučio me je pregovaranju, razumevanju suštine businessa, hrabrom nastupu, motivisao me je, hrabrio, osnažio. Beskrajno sam mu zahvalna na tome. Mislim da je on jedan od najvećih preduzetnika koja naša zemlja ima i volela bih da ima daleko veću i aktivniju ulogu u društvu. Kole radi 20 sati, spava 5 i vežba bar 1 sat. I tako 365 dana u godini. Njegova moć je opijajuća, to znam po tome koliko ga žene vole. A on se gnušao veza na poslu, nikad ga nisam videla, ni čula da ružno govori o ženama, niti da se nabacuje bilo kome. Uvek je bio ispred vremena, znam po uslovima u kojima smo radili – najlepše, potpuno fancy kancelarije (koje je radila studentkinja arhitekture), najbolja oprema, prvi smo imali SAP, u svemu smo bili prvi. Brzina je nešto što je njega opijalo. I efikasnost. Na tome je bazirao svoj success story. Ono što je strava je da je na direktorskim pozicijama imao sve žene, ne zna se koja je bolja od koje. Žene umeju da budu savršeni sledbenici, odgovorne, predane, profesionalne, posvećene. Bio je aposlutni autoritet za sve nas, kad on prolazi hodnikom, svi beže. A znao je sve, od prinosa, načina kako se seje, uzgaja, štiti i skida repa do količine otpada, koksa, nafte potrebne za kampanju. Prodaja je njegova ključna kompetencija. Da, on bi i pesak u pustinji uspešno prodavao. Takav je. I u obnovi je genijalan. Fabrike šećera su bile oronule, devastirane, stare fabrike, opustošene lošim rukovođenjem i razvučene korupcijom i krađom. Kada je MK gerila ušla, sve je u rekordnom roku zacaklelo čistoćom, redom, urednošću. Odmah smo zaposlili po pet najuspešnijih diplomiranih, mladih ljudi, većina je i dalje tamo. Fabrike su počele da proizvode fantastičan šećer, prodaja da razvaljuje, sve je išlo kako treba. Šećerna afera je pokazala snagu ove firme, njenu integrisanost i jačinu. Niko nam nije ništa mogao iako su mnogi hteli. Kole je uvek ulicka, namirisan, lepo obučen, u savršeim cipelama i ultra brzim i čistim kolima. A takvi su i svi zaposleni. Sećam se, gdegod sam odlazila, mogla sam nogom u vrata, svi su znali za MK i svi su hteli da rade sa nama. Divan osećaj. Ni za jednu firmu ni pre ni posle nisam bila toliko snažno vezana, toliko lojana. Nikada se nije desilo da je nekom rođendan, a da nije dobio divan buket cveća. Kada sam rodila Katarinu, Kole me je zvao prvi, a kako je odrastala tako ju je on uvek sa oduševljenjem nosio i mazio. Njegova pravičnost je išla do apsurda. Sećam se kako su njegov pokojni otac i mama dolazili kod mene krišom u office da me mole da primim na posao njihovog rođaka koji ih je nekada u životu zadužio. A on mi je samo jednom rekao: Ako primiš bilo koga ko ne zaslužuje, ti ćeš odgovarati. I nakda, nikog nisam primila preko veze. RAd sa njim je težk, nema nikad kraja. Dan, noć, Uskrs, Božić, danju, noću. Mrzela sam godišnje jer sam svaki put bukvalno bežala iz kancelarije i sve vreme bila na vezi sa njim. Njegov temperament je ubitačan, lako plane a kad plane, ne želiš da budeš u njogovoj blizini. To je bilo najteže. Sve što sam naučila o poslu, zahvalna sam njemu. Mesta i događaje na kojima sam bila (a kasnije i koje sam organizovala) i ljude koje sam upoznala zahvaljujući njemu, nikada neću zaboraviti. Dozvoljavao mi je da organizujem događaj sa beskonačnim budžetom, siguran da neću dinara više potrošiti. A ja sam trošila po 50.000 eura pre desetak godina! Ali događaji koje je MK organizovao su bili vrhunski – od njive do Hyatta, London, Minska, Kijeva, Novosadskog sajma, kafana, sportskih događaja, korporativnih žurki, pa i pedeseti rođendan. Tu sam postala i krunisana kraljica eventova jer mi je jednom poklonio čokoladnu krunu, sa sve zlatnim prelivom, u prahu. Ah, kako sam bila ponosna.

Da, to je kole, pravi Kralj šećera. ZAslužuje tu titulu jer je najveći pozavalac ne samo domaće već i regionalne šećerne industrije. Skoro sma gledala Filipa Zeptera, na nekoj tribini. Neosporno usešan tip, ali on nije ni primaći Miodragu Kostiću. Nema tu energiju, entuzijazam, nije ni blizu inspirativan i harizmatičan lider. On je čovek koji bi od ove zemlje napravio nešto. Samo kada bi mu to dali. Čast mi je bila da budem njegov prvi PR. Bilo je to nezaboravno iskustvo. Teško doduše, ali mislim da sam bila dosta uspešna u tome. Uvek mi je govorio da sam umela njegove misli da ‘upakujem baš kako on voli – jasno i jednostavno’. A radili smo svašta, od običnih izjava, intervjua, press releasa, do korporativnih fotografija, sajtova, pa čak i novina. I ja sam to sve uređivala. Znala sam sve, i prinose, i zaposlene, i potrebe i business. Dinamično i razvojno iskustvo.

Ovaj tekst posvećujem njemu, najvećem Kralju Šećera, jedinom koga poznajem i i kome sam imala čast da služim.“