Priča o jedrenjaku

“Priča o jedrenjaku” naslov je druge po redu knjige kratkih priča, mlade čačanske autorke Maje Ilić Timotijević. Već svojom prvom knjigom kratkih priča „Pričam ti priču“, Maja je prošle godine osvojila pažnju publike, ne samo kao autorka koja  se uspešno nosi sa svim tajnama i zahtevima književne forme kakva je kratka priča, već i kao pisac koji  vlada tehnikom komuniciranja sa emocijama čitalaca.

• Kad sam pisala prvu knjigu nisam razmišljala o ljudima koji će je čitati. Nosila me je unutrašnja potreba da zapišem priče koje su mi bile u glavi. Činilo mi se da ima toliko pisaca i knjiga da, možda i nema potrebe da se sada i ja pojavim kao autor. Na nagovor supruga i prijatelja i uz njihovu ogromnu podršku,  odlučila sam da se pojavim sa knjigom svojih priča. Nakon prve knjige, shvatila sam da su bili u pravu i evo sada i druge knjige. Jednostavno, ponelo me je, i ja sam samo nastavila da pišem – kaže Maja.

U knjizi „Priča o jedrenjaku“ Maja je objavila i jednu svoju pesmu, mada  vrlo retko piše pesme i sebe ne smatra pesnikinjom, već osobom koja svoju umetničku vokaciju ima u oblastima likovnog stvaralaštva i pisanja priča.

• Jeste, imam tu pesmu na kraju knjige i pristala sam da se ta pesma pojavi u knjizi, opet na nagovor ljudi koji su mi bliski i kojima se ona jako dopala. Ja ipak razmišljam kao slikar, a ne recimo kao pesnik ili pisac romana. Ne zanose me snovi o popularnosti, niti imam takvu potrebu. Mislim da sam se već ostvarila kao ličnost i autor, kao majka i supruga i to je ono što mi daje sigurnost. Porodica i prijatelji su moje bogatstvo, a pišem jer imam potrebu da pišem. Pišem još od osnovne škole, a često sam se selila pa sam menjala nekoliko osnovnih škola i dve gimnazije, pa sam tako često bila novi đak u novoj sredini gde vas gledaju i gde morate da se dokazujete ko ste, šta ste. Tu je koren moje potrebe da imam neki svoj unutrašnji svet u kome se sama sebi obraćam i pričam svoje priče.

Šta se dešava kada autor priče koje piše u svom unutrašnjem svetu obraćajući se samom sebi, postanu dostupne sudu javnosti, bilo je pitanje sa kojim se Maja Ilić Timotijević suočila nakon izlaska iz štampe njene prve knjige kratkih priča.  Reakcija publike, a pre svega čitalaca koji su van kruga njenih poznanika, njoj nepoznatih ljudi,  bila je dodatni podstrek da objavi i drugu knjigu priča.

• Prvi šok imala sam samo nekoliko dana posle promocije prve knjige kada mi je u prodavnici prišla prodavačica, koja me je prepoznala i rekla mi kako je pročitala moje priče i u jednoj od njih prepoznala svoj život. Bila je jako potresena i iskrena.  Ja inače ne pišem o stvarnim događajima iz svog života ili života ljudi sa kojima razgovaram, ali pišem priče koje su iskrene, pišem o životnim situacijama i ljudi onda u njima prepoznaju emociju, prepoznaju nešto što su nekada doživeli ili im se bar tako čini.

Maja nema objašnjenje šta je bilo opredeljujuće da se posveti priči, kao kratkoj književnoj formi, a ne recimo pripovetkama ili romanu.

• Svaku priču sam lako napisala i kad je napišem više se njom nisam bavila. Nije bilo naknadnog čitanja, korigovanja, dopisivanja ili kraćenja teksta. Meni taj čin pisanja tako lako ide. Dobijem inspiraciju i eto priče. Stalno razmišljam o ljudima, zanimljive su mi sve ljudske osobine, volim da posmatram reakcije ljudi. Evo recimo u kafani, posmatram kako se ljudi ponašaju, pa imate one koji odmah znaju šta će da naruče, zatim one koji se premišljaju, one koji se pretvaraju i one koji su spontano iskreni. Posmatrate reakcije i eto vam priče. Ne znam, možda jednog dana dođem u fazu kada ću biti spremna da se posvetim pisanju romana, ko zna. Ali sada, sada sam u svetu priča.

Na pitanje kada publika može očekivati narednu knjigu i da li su već napisane neke od priča koje će biti objavljene u budućoj knjizi, Maja kaže da piše i dalje ali i da ima ideju da napiše jedan praktičan turistički vodič o srpskim manastirima.

• Jedno vreme sam radila kao turistički vodič pa imam ideju da se pozabavim temom srpskih manastira, na način da publika dobije dovoljno kvalitetnih informacija, sa adekvatnim foto materijalom, a ne da laicima ili nudite brdo stručnog tekstualnog materijala ili vodič sa brojnim fotografijama i oskudnim informacijama.

Druga autorska knjiga Maje Ilić Timotijević nosi naziv po naslovu jedne od priča u knjizi. Priča o jedrenjaku je, u stvari, priča o jednoj slici. Na nagovor svog saradnika dizajnera Danka Krstovića, Maja je ovog puta objavila i ilustracije, kojih nije bilo u prvoj knjizi.

• To je jako bolno iskustvo za autore, kada od nekog belila koje imate pred sobom kada stavite prazan papir ispred sebe i krenete da pišete ili slikate, na kraju nešto stvorite i to jednog trenutka postane vidljivo svima i onda vam to neko potceni i stavi u neki zapećak. Vrlo je intimno kada nekome pokažete nešto svoje i stvarno bolno ako to ne bude prihvaćeno. Pa sebi postaviš pitanje što si to uopšte i radio. Dok sam radila maturski rad iz filozofije o Platonu, razmišljala sam zašto je spalio sve svoje pesme,  kako je to mogao da uradi. Sada razumem.

Svoje priče Maja piše uglavnom, uveče, na kraju dana. Mada je poznata kao mirna i staložena osoba, u njenim pričama ponekad sve vrvi od frustracija.

• Pa da, često me pitaju zašto ima frustracija u mojim pričama. Pišem kada sam pod utiskom, pa mi odgovara da to bude na kraju dana. Priče su mi ponekad i tužne, pa me i to pitaju, kako ja kao pozitivna i dobro raspoležena osoba pišem tužne priče. Jednostavno ne mogu da ignorišem ljude. Obično mi pričaju o nečemu što ih boli, o nekoj nepravdi koju su doživeli. U nekim zapadnim zemljama ljudi o svojim životnim problemima pričaju sa psihijatrima, a kod nas sa komšijama, prijateljima, ponekad i sa nepoznatim osobama. Ja te ispovesti ne mogu da ignorišem. Imam i potrebu da pomognem ljudima, kad god mogu. Često se probudim noću i razmišljam kako nekome da pomognem i kako bi neka situacija mogla na najbolji način da se razreši.

Sledeću knjigu autorke Maje Ilić Timotijević možemo očekivati krajem proleća sledeće godine.

___________________________________________________________