Vojska Srbije konačno dobija novi sistem veze

U pogonima Tehničkog remontnog zavoda u Čačku pri kraju je posao na montaži nove, pokretne telekomunikacione opreme koja se zatim ispituje u Tehničkom opitnom centru u Beogradu. Kad se okončaju sve neophodne provere, najsavremeniji sistemi biće predati jedinicama Vojske Srbije kao sredstva veze.

Reč je o „Mobilnom komutacionom čvoru u pristupnoj mreži ranga brigade” koji, smešten u jedno vozilo, kao najvažnije elemente sadrži taktički komutacioni centar, po tri taktička radio-relejna i radio-uređaja, uređaj za kriptozaštitu podataka, kablovski linijski terminal, uređaj za daljinsko upravljanje i server.

– Radio-relejni uređaji nabavljeni su od izraelskog proizvođača „Tadiran” i imaju protok od osam, odnosno 34 megabita po sekundi, dok je proizvođač radio-uređaja, i to VF, VVF i VHF opsega, francuska kompanija „Tales” iz Solea. Komutacioni uređaj ATS, takođe iz „Talesa”, služi za umnožavanje signala i povezivanje sa spoljnim uređajima – kaže za „Politiku” inženjer digitalne obrade signala Milenko Ćirić (40), koji u TRZ-u radi kao tehnolog za remont sredstava veze.

Integracija i uvođenje ovih sistema u jedinice VS povereni su Vojnotehničkom institutu iz Beograda, koji projektuje i vodi posao, dok Zavod u Čačku obavlja montažu, pošto su njegovi inženjeri obučeni za najviši nivo održavanja i bili su lokalni partneri „Tadirana”.

Ćirić objašnjava da, na primer, pomenuti sistem od 34 megabita (poređenja radi, civilna ADSL veza propušta 2-5 megabita u sekundi) ostvaruje vezu na 35 do 40 kilometara. Uz pomoć međustanica, koje su takođe nabavljene i u drugom vozilu prate ovaj čvor, dobija se domet od 70 kilometara bežične veze za prenos svih podataka, govora i slika. Tako jedinica na položaju, negde u nepristupačnoj šumi, može da dobije poruku s bile koje tačke u svetu ili je tamo uputi.

To je revolucija u sistemu veze jer je Vojska Srbije, još do pred kraj prošlog veka, koristila RUP 12 i motalice, odnosno radio-uređaj koji je putem FM (frekventna modulacija) telefonije mogao da uspostavi vezu na daljini od osam do 12 kilometara, ali u ravnici i uz pomoć dugačke antene. Sa akumulatorom težio je 12 kilograma i do odredišta ga je prenosio vojnik na leđima, dok bi drugi razvlačio motalicu, odnosno sa kalema polagao po terenu dvožilni kabl između radio-stanice i indukovanog poljskog telefona kod štaba ili starešine na položaju.

Nova, veoma skupa oprema predstavljena je nedavno na pokaznoj izložbi u krugu Zavoda, koji ove jeseni obeležava 90 godina od osnivanja. Pre izložbe i svečanosti, direktor TRZ-a pukovnik Srđan Petković predao je raport general-potpukovniku Milosavu Simoviću, komandantu Kopnene vojske VS.

– Od osnivanja 1925. godine do danas Tehnički remontni zavod menjao je organizaciju, status i kapacitete na osnovu potreba i zahteva vojske, ali nikad nije menjao svoju osnovnu delatnost, a to je najviši nivo održavanja sredstava NVO. U našem Zavodu remontujemo skoro sve što se nalazi u naoružanju i vojnoj opremi Vojske Srbije – istakao je pukovnik Petković na svečanosti.

U zavodskom letopisu zabeleženi su mnogi važni događaji iz devet proteklih decenija i opisani njihovi učesnici. Recimo, do penzionisanja 1940. godine upravnik Zavoda bio je brigadni general Ignjat Kirhner, rođen u Banatu od oca Nemca i majke Srpkinje, oficir izuzetnog životopisa.

U vreme aneksije Bosne i Hercegovine (1908) Kirhner, kao poručnik Austrougarske armije, iskoristio je prvu priliku i prebegao u Srpsku vojsku sa celim vodom svojih vojnika. Na početku Prvog svetskog rata od prebeglih mladića iz Srema obrazovao je dobrovoljački odred od 400 ljudi i tokom herojske odbrane srpske prestonice, kad je bio teško ranjen, izgovorio čuvenu rečenicu: „Samo preko nas mrtvih neprijatelj može ući u Beograd”.

Za vreme okupacije Srbije u Drugom svetskom ratu Kirhner je odbio poziv Nemaca na saradnju, odgovorivši da „neće da bude izdajnik svoje zemlje niti da čini nikakvo zlo svom narodu”. Živeo je u prestonici, skromno, do 1944. godine, kad je poginuo u savezničkom bombardovanju.

Politika