Šta bih da zaboravim iz 2015.

Kad bih mogla, najpre bih da zaboravim fotografiju na kojoj Nebojša Stefanović sa cedulje prepisuje tekst u knjigu žalosti francuske ambasade. Puškica u levoj, pero u desnoj, pa udri: „Primite izraze mog najdubljeg saučešća.” Ko bi prepisivao takve ordinarne fraze, razmišljam, i koja bi vlada, osim srpske, baš tu sliku stavila na svoj sajt.

Sad, greške se dešavaju, ali šta je ovde greška? To što plagijator rukovodi Ministarstvom policije? Ili to što ministar ne ume iz glave da sroči tekst za knjigu žalosti? Ili se to ništa ne broji dok se Vučić ne naljuti?

Premijerova ljutnja već dobija institucionalni karakter i o njoj nas mediji redovno izveštavaju – što u direktnom prenosu, što kroz ispovesti njegovih bliskih saradnika. „Kao što je premijer bio veoma ljut kad je čuo da Kori Udovički deli paketiće, a nismo se tako dogovorili, tako isto mislim da će biti ljut kada čuje i za ovo”, izjavila je ministarka Mihajlović, valjda u želji da nam saopšti da premijerov bes ima snagu sudske presude. A „ovo” nije imalo veze sa ministrom policije, već sa ministrom vojske, koga je premijer smenio, ali tako da niko (pa ni sam ministar) nije to ni primetio – pa rešio da poradi na svojoj omiljenosti i podeli četvrt miliona evra pripadnicima vojske. Naravno, pare nije dao iz svog, već iz vašeg džepa, poštovani čitaoče.

Hoće li Gašić morati da vrati „kako zna i ume” četvrt miliona evra, kao što je pre mesec dana istu presudu premijer doneo u slučaju protiv direktora „Srbijagasa”, koji je na svoju ruku podelio 625.000 evra svojim zaposlenima, da bi mu, umesto sankcija, kao detetu, premijer pripretio baš tim rečima – da vrati „kako zna i ume”?

Ne bih da premijerov gnev okrećem ka sebi, ali, eto, moram. Kakve veze u ozbiljnoj državi ima to – da li se premijer naljutio? On može jedino na sebe da se ljuti, sve ostalo je posao institucija i sve se odvija po automatizmu: smenjeni odlaze sa vlasti istog dana, da bi smena imala ikakvog smisla. Proneveritelji novca u državnim firmama na licu mesta dobijaju otkaz, da bi pozicija direktora državne firme imala ikakvog smisla. Ovako, dok sve zavisi od toga kada će se premijer naljutiti i koliko će ga to držati, u vlasti će večito defilovati keramičari, vlasnici pečenjara, plagijatori, učesnici rijalitija – čijim će nedelima jedino suditi dobro srce i preka narav našeg premijera. Čega treba više da se bojimo?

Kako taj svet opstaje u vlasti? Lepo, ima tu sistema. To je dobro objasnio već pomenuti Bajatović u jednom razgovoru u „Utisku nedelje”, sad se setih, pa i vas da podsetim. Pomenuti Bajatović je, onako sa visine, rekao predsedniku Fiskalnog saveta: „Vi ste, profesore, ekonometrista, a ja sam praktičar.” To je njihov argument: kao što je onaj traktorista – ti si ekonometrista. Koga je briga što će ga neko nekada u „Politici” ismejavati zbog toga što se to zanimanje zove – ekonometričar! Zna Bajatović nešto mnogo važnije: on zna tajnu opstanka u fotelji!

Na tim temeljima sada se popunjavaju niži nivoi vlasti i tek ćemo imati čemu da se smejemo i nad čime da plačemo. Štampa bruji o slučaju izvesnog Sima Čulića, koji je po društvenim mrežama poznat kao SNS bot i konobar iz kafića „Kosta kafe”, a za koga se trenutno traži uhlebljenje u upravnom odboru RTS-a. Ne predlaže ga bilo ko, već lično direktor Instituta za političke studije. U predlogu direktor ne pominje kafić i botovanje niti to da je Čulić odavno avanzovao i da radi u predsedništvu Srbije kao veb-administrator, već ga ovaj direktor predlaže „kao uglednog stručnjaka iz oblasti koje su od značaja za obavljanje poslova ustanove javnog medijskog servisa”. Kako ga ne bi predložio, razmišljam, kad Čulić sam, u biografiji na društvenoj mreži „Linktin”, navodi kako tečno govori srpski, bosanski, hrvatski i engleski jezik, da bi, kad se Srbija zatresla od smeha, dodao još i makedonski i španski jezik, koji do tada nije govorio? Treba li RTS-u išta bolje od ovoga?

Plakaćemo mi još za Gašićem, ako ga premijer u januaru smeni. Možda je Bata stvarno najbolji na kadrovskoj listi SNS-a? I šta ćemo onda?

Ne znam šta ćete vi, ali za sebe znam: hoću sve to da zaboravim. I njih, i pare što spiskaše, i uvrede kojima nas zasipaše, a naročito onu fotografiju na kojoj ministar sedi i prepisuje sa puškice tekst u knjigu žalosti.

Ako ima Deda Mraza, tako će i biti.

Danica Popović, profesorka Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu