Proslave Nove godine u starom Čačku

Nema više onog novogodišnjeg Čačka, kada su, u prvim jutarnjim časovima, uzdignutih ruku, s pesmom i svirkom ciganskom, ljudi u sankama nošeni debelim atovima fijakerista po snežnim ulicama i sokacima. Ostale su u sećanju novogodišnje lumperajke starih čačanskih binjadžija, bećara i obesnika…

Veselje u Hotelu Pariz 1924. god

Nekad su te lumperajke trajale i po tri dana iza nove godine. Ali, začudo, nisu to, ipak, bila luda bekrijanja sa zalascima s uma, već romantične sedeljke uz majstorstvo idiličnog zanosa, uz bolni jecaj violina starih čačanskih Cigana, majstora na violini.

Uz prve novogodišnje jutarnje časove, iz složne pesme poput nenadmašnog malog hora madrigalista, izdvajao se uvek jedan glas, penjući se do soprana i silazeći opet do predivnih tenorskih dubina. Bio je to glas Deska Vasiljevića, obućara, čuvenog Deska Ćopa. A, imao je izvrsne pratioce, takođe u retkim glasovima Rista Točkonje, Sava Stojanovića, Milivoja Stefanovića i drugih. A, Deskova omiljena pesma bila je „Đaurko mila, Đaurko draga, priđi zagrljaju mome“. Kad ih je, jednog dana ,na večerinki kod „Rusije“, čuo jedan beogradski kožarski industrijalac i trgovac, nije hteo da ode iz Čačka dok ih sa sobom ne povede. Pevali su kod „Skadarlije“, kod „Tri šešira“, a za uzvrat, nenadmašnom i neponovljivom glasu, Desku Ćopu, ovaj trgovac je kupio novo odelo, u kome je došao u Čačak.

Hotel Kren, doček Nove godine, 1933. god

Najviše veselosti, prepune lažovskim ujdurmama i majstorijama, bilo je u vrhu Palilula, u kafani „Ovčar“, kod Sreta Jovičića. Nema više te stare, najčuvenije čačanske kafane. A, nekad, držao ju je Sreta Jovičić ne napučtajući svoje goste, čuvene članove čačanskog Društva lažova, do smrti 1943.godine. Nikad Čačak nije imao, niti će imati tako osobenu kafanu, ni tako čuvene ljude koji su se u njoj okupljali.

I, za novi godinu, tradicionalno, u toj kafani priređivan je doček. Međutim, bio je to uvek familijarni doček nove godine. Dolazile su porodice najrazličitijeg socijalnog sastava- od radnika, siromašnih i dobro stojećih zanatlija, do intelektualaca, advokata, lekara, profesora, sudija… Bilo je to uvek porodićno složno društvo za čije lagarije i ujdurme nije bilo nikog ko nije znao.

Mile Mojsilović, hroničar, novinar, književnik, u zapisima o starom Čačku, koji su objavljeni u knjizi „Samo je jedan tvoj grad“

_______________________________________________________________