Pljačka po zakonu

Bivši ministar poljoprivrede je uhapšen jer je zamenio 26 ha državnog zemljišta pored autoputa a koje je bilo u građevinskoj zoni (te više i nije bilo poljoprivredno) za 15 parcela poljoprivrednog zemljišta koje je daleko od autoputa. Po zakonu koji je važio u to vreme te rabote – bilo je moguće menjati državno poljoprivredno za privatno poljoprivredno ali čak i da je državno zemljište bilo poljoprivredno – menjati ga za 15 parcela koje su „ko zna gde“ je nenormalno, nemoralno i drsko. Ponavljam, ovo zemljište se nalazilo u proširenog građevinskoj zoni i kao takvo nije ni bilo u nadležnosti Ministarstva poljoprivrede nego Direkcije za imovinu.

Ministarka poljoprivrede je sprovela u delo zamisao stratega da 30% svog državnog poljoprivrednog zemljišta dodeli na raspolaganje lokalnim samoupravama (koje će po „niko nema pojma kojoj proceduri i kriterijumima“ a koja će se, pretpostavljam, propisati Pravilnikom koji se donosi na nivou Ministarstva, ne Vlade!) i dodeljivati ga „investitorima“ na 30 godina. 30 godina je ceo jedan radni vek. Da li iko normalan u Srbiji može da tvrdi da će lokalni funkcioneri genijalno proceniti projekat u Srbiji održiv i profitabilan sledećih 30 godina? To su isti oni u lokalnim samoupravama koji nisu umeli ili hteli 10 godina da pripreme takav konkurs da stave svo državno poljoprivredno zemljište na aukciju poljoprivrednicima i da naprave programe koji odgovaraju razvoju poljoprivrede u njihovim opštinama. Ovim izmenama zakona obezbeđen im je savršen prostor za mainipulaciju te i korupciju. Ukoliko je ovo beskurpulozno rešenje već doneto – zakonom je trebalo propisati postupak dodele te da se unapred zna kako će ti geniji dobiti zemlju, koju po mišljenju ove Vlade, ne zaslužuju paori. Ministarka dakle neće nikad biti hapšena za korupciju jer je će sve biti u skladu sa zakonom o poljoprivrednom zemljištu a neko ko bude odlučivao kome će dati zemljište nema nikakvu obavezu prema zakonu jer sa njim ništa nije propisano.

U čemu je sličnost ova dva slučaja?

Oba postupka su nemoralna, nenormalna i drska. Ministar iz prvog slučaja će za to odgovarati, ministarka iz drugog slučaja neće jer je progurala zakon te su sav nemoral, nenormalnost i drskost su u skladu sa zakonom.

Oba slučaja su uvezana. Prvi je primer korupcije na delu a drugi je stvaranje savršenog terena i idealnih okolnosti za korupciju.

U čemu su razlike?

U prvom radi se o 26 ha a u drugom o najmanje 100.000 ha.

U prvom slučaju nije bilo oštećenih poljoprivrednika a u drugom to će biti najmanje 8000 njih.

U prvom slučaju procenjeno je da je gubitak države milijarda dinara (10 miliona evra) u drugom – pošto zakup ne ide na licitaciju može se pretpostaviti da će cena zakupa biti barem 100 evra manja od tržišne (a biće manja barem 200 – 300 evra). Država će na zakupu gubiti 10 miliona evra godišnje i to 30 godina. A zakup je najmanja šteta. Štetu će pretrpeti pre svega oni koji su već investirali uzimajući u obzir mogućnost RAVNOPRAVNOG pristupa poljoprivrednom zemljištu a zatim i Srbija koja misli da investitor može da bude postigne više od 10 tona pšenice ili 14 tona kukuruza što postižu naši paori. Priča da se sve ovo radi zbog zapošljavanja i investicija je samo smešna, a realna je isto koliko je realno da su subvencionisane investicije koje zapošljavaju 1000 ljudi koji imaju plate od 20.000 dinara pokrenule i unapredile ekonomiju Srbije.

Pretpostavljam da postoji indirektna šteta u prvom slučaju ali je ona nevidljiva prema razmerama štete u drugom slučaju. Pre svega, strašne su poruke koje su poslate javnosti i svim dobrim poljoprivrednicima u Vojvodini – da su lopovi, lenjivci, neradnici, tajkuni itd…. Zatim država je poslala signal da obradom zemlje treba da se bave kompanije a ne poljoprivredna porodična gazdinstva koja su nosilac poljoprivrede u svim zemljama sveta (a i prema Strategiji koju je usvojila ova Vlada).

Posledice oduzimanja 30% zemljišta ratarima i davanje ostatka državnog zemljišta stočarima će zaustaviti tržite zemljišta koje je jedan od preduslova razvoja poljoprivrede. Mnogi ratari koji su se razvili na mogućnosti da rade više sada će bankrotirati, odustati i preći u sirotinju koja radi za 20.000 din ili će otići iz Srbije. Njihova deca će sigurno napustiti sela a najverovatnije i Srbiju.

Ministra niko nije terao da uradi što je uradio, ministarku je očigledno neko naterao na jednu od ove dve stvari – ili da zakon promeni kako bi neko dobio privilegiju (jer ako je tako dobar i bitan zašto za njega ne važe iste pravila kao za te paore „lenjivce“) ili da predloži strategiju i Vlada usvoji razvoja poljoprivrede u koju ne veruje i koja je besmislena posle ove promene zakona.

Autor: Ivana Dulić Marković (Agrarije)