Sveti Sava srpska slava

Srpska pravoslavna crkva (SPC) i Srbi širom otadžbine i rasejanja danas proslavljaju praznik posvećen rodonačelniku srpske duhovnosti i kulture, osnivaču srpske crkve i prvom arhiepiskopu i prosvetitelju – Svetom Savi.

Sveti Sava je rođen 1169. godine u Rasu kao najmlađe dete velikog srpskog župana Stefana Nemanje i njegove žene Ane, dobivši ime Rastko.

Malog Rastka vaspitavali su najbolji učitelji iz Soluna, Dubrovnika, Venecije i Carigrada. Bio je bistro, pametno i veselo dete, brzo je naučio da čita i piše. Međutim, Rastka svetovni život nije mnogo zanimao, već je interesovanje pokazivao za duhovne lepote.

U vreme njegove mladosti, kada je uveliko pripreman za život budućeg vladara, na Nemanjinom dvoru boravili su svetogorski monasi, među kojima je bio i jedan Rus. Zaokupljen razmišljanjima o motivima iz žitija svetih, koje je svakodnevno čitao, sedamnaestogodišnji Rastko dugo je s njima razgovarao.

Zadivljen pričama o lepoti Svete gore, doneo je odluku koja će mu potpuno izmeniti život – rešio je da ode u ovu monašku državu. S obzirom na to da nije mogao da računa na roditeljski blagoslov, odlučio je da pobegne s monasima.

Slomljen od bola, Stefan Nemanja odmah šalje poteru za sinom. Rastko se nalazio u ruskom manastiru Svetog Pantelejmona (Rusik), gde je pod pretnjom obećao Stefanovim ljudima da će se narednog dana vratiti u dvor. Ali, svetogorski monasi, na Rastkov predlog, pribegoše lukavstvu – spremiše bogatu trpezu i vino, pa gonioci posle obimne večere zaspaše. Mimo manastirskih propisa, dotadašnji princ se zamonašio.

Sutradan se kao monah Sava obratio nadmudrenoj poteri: „Ovo što se dogodilo sa mnom, Bogu se tako o meni svidelo, koji me je od oca mojega dovde proveo a da me vi niste uhvatili, pa me on i sada od vaših ruku izbavi. Jer vi ste hteli da me sa dobra i željena puta sprečite i da se sa mnom pohvalite, ugodivši svome gospodaru. Ali, Bog moj na koga se uzdah i izađoh bio mi je pomoćnik, kao što vidite, on će i ubuduće voditi moj život po svojoj volji. A vas, ljubazne moje, molim da ne tužite zbog ovoga, niti da ste skršeni, nego bolje sa mnom pohvalite Boga, koji me je udostojio svoga obraza, za kojim sam oduvek žudeo.

Tako je Sava ostao u manastiru, gde se revnosno molio, učio i služio. Posle kratkog vremena, prešao je u grčki manastir Vatoped, takođe na Svetoj gori, gde je nastavio strogi monaški život.

Za to vreme u Srbiji, posle prvog očajanja, Stefan Nemanja se pomirio sa sinovljevom željom. Često mu je slao novac, da bi mu u manastiru bilo udobnije, ali je on sve delio siromasima ili svetogorskim manastirima.

U jednom pismu, Sava kaže svom ocu: „Prezri zemaljsko carstvo i bogatstvo kao nepostojano i ništavno, ostavi svet i krasote sveta i sva vidljiva blaga kao tašte i kratkotrajne i pođi za mnom krstonosnim putem smernosti koji sam ti pripremio u ovoj pustinji…

I zaista, Stefan Nemanja ubrzo je poslušao savet i, posle trideset godina vladavine, preneo je upravu na drugog sina Stefana. Na Blagovesti, (7. aprila) 1196. godine Stefan Nemanja i njegova žena Ana primili su monaški postrig u crkvi Svetih apostola Petra i Pavla u Starom Rasu.

Nemanja je dobio ime Simeon i otišao je u svoju zadužbinu Studenicu, a Ana je postala Anastasija i povukla se u manastir Presvete Bogorodice kod Kuršumlije. Godinu dana kasnije, monah Simeon pridružio se svom sinu Savi u Vatopedu, na Svetoj Gori.

U međuvremenu, dok je Sava na Atosu živeo mirnim životom, u otadžbini je došlo do nesloge između njegove braće Vukana i Stefana.

Nezadovoljan Nemanjinom željom da mlađi Stefan bude naslednik prestola, stariji Vukan krenuo je da vojskom ostvari svoje pravo. Sukob se završio na bojnom polju u korist Stefana, zemlja je opustošena, a narod osiromašio.

Sava odlučuje da posle dvadeset godina privremeno napusti monaški život i doprinese učvršćivanju i napretku srpske države. Sa posmrtnim ostacima svoga oca, koji je umro 1199. godine, Sava dolazi u Srbiju i nad njima miri svoju zavađenu braću a zatim svog oca ponovo sahranjuje u Studenici.

Posle izmirenja braće, na Stefanovu molbu, Sava ostaje u Studenici i u njoj stvara novi duhovni i kulturni centar srpske države. Narednih osam godina Sava će biti iguman ovog srednjovekovnog hrama. Za to vreme je pisao i prevodio srpske spise, poučavao braću i prosvećivao narod.

U Studenici otvara prvu školu srpske pismenosti i školu za sveštenike i kaluđere – postaje duhovni voda i ustrojitelj srpske države.

Sava se povlači sa položaja arhiepiskopa 1234. godine. Za naslednika je postavio svog učenika Arsenija. Potom se uputio na drugo putovanje na Istok.

Početkom 1236. godine stigao je u Bugarsku, gde ga zatiče smrt u Velikom trnovu. Vest o Savinoj smrti stigla je u Srbiju na današnji dan.

Njegove mošti je u manastir Mileševu preneo njegov nećak, kralj Vladislav 1237. godine.

Pošto je kult Svetog Save duboko zaživeo u našem narodu, turski vojskovođa Sinan-paša je 10. maja 1594. godine na beogradskom brdu Vračar spalio Savine mošti, misleći da će Savin kult nestati.

Međutim, dogodilo se upravo suprotno, a poštovanje i ljubav koju srpski narod izražava prema ovom svetitelju krunisano je velelepnim hramom, najvećim u Evropi, na mestu spaljivanja moštiju.

_________________________________________________________