Kako su Čačani spasili nemačkog vojnika

Odluka Višeg suda u Čačku da rehabilituje vlasnika kafane „Car Lazar” u Ciganmali i njegovu suprugu, vratila je jednu uzvišenu gradsku priču iz predela legendi u istorijsku zbilju. Posle nedavnog teksta u „Politici” o tome, javilo nam se više meštana, svedočeći da je jedan od junaka te povesti – Nemac Ernest Vajdlih, iako pripadnik poražene vojske, ipak preživeo kraj rata i vratio se u Banat, gde je živeo još godinama.

Čačak, 14. maja 1945: Ozna kroz varošicu sprovodi uhapšene Ćeramilce i jatake, Miloradu je stavljen nemački šlem na glavu (Foto Narodni muzej Čačak)

– To mi je, svojevremeno, potvrdio književnik Branko V. Radičević, u mojoj kancelariji. Žao mi je samo što, sticajem okolnosti, nisam uspeo da od njega saznam više pojedinosti i načinim belešku – kaže Milovan Vulović (85), koji je tri i po decenije bio direktor Narodnog muzeja u Čačku.

Onaj folksdojčer bio je prevodilac komande okupatorskih vlasti u Čačku tokom Drugog svetskog rata, stanovao je kod krčmara Milorada i Smiljke Ćeramilac u kafani „Car Lazar”, i u jednoj neprilici sa streljanja izveo i spasio njihovog sina jedinca Aleksandra, komunistu. Ćeramilci su to vratili Vajdlihu, čovečanski, i to u strašnom času i po njega i po njih.

Bio je početak maja 1945. kad su Čačkom marširale pobedničke jedinice partizanskih oslobodilaca, a Vajdlih uspeo da pobegne sa streljanja. I zakucao na vrata Ćeramilaca, jedne noći. Bio je ranjen, krčmari su nabavili lekove i sakrili ga su svoju ledaru u Kursulinoj ulici, odmah pored. I hranili Nemca, časno vraćajući život za život.

Ćeramilci i šestoro jataka bili su otkriveni i uhapšeni 14. maja 1945, Ozna ih je vezane sprovela kroz grad, a Miloradu stavila nemački šlem na glavu. Nova vlast ubrzo je izrekla nemilostive kazne: četvoro na smrt, dvoje na večitu, dvoje na vremensku robiju. Istog leta, presude su svima ublažene u višegodišnje robijanje. A za Vajdliha sud novih partizanskih vlasti saopštio je samo da je dobio „zasluženu kaznu”.

– Po priči mog dede Živojina Žika Lukovića, koji je do penzionisanja bio sudija Okružnog suda u Čačku, Vajdlih je posle više godina tamnovanja pušten na slobodu i vratio se u Vojvodinu. Deda mi je govorio da to zna na osnovu razgovora s ljudima koji su upućeni u oblast bezbednosti – kaže Nemanja Trnavac, Lukovićev unuk po ćerki, inače član Gradskog veća u Čačku.

Lukovići pokolenjima žive u Kursulinoj, jedan od Vajdlihovih jataka bila je i Živojinova majka i Nemanjina prababa Radojka Luković (osuđena na večitu robiju), i Nemanja je često slušao pripovest ukućana o skrivanju Nemca.

– Čuvali su ga u kući Ikonije i Živka Stojanovića u Kursulinoj, gde je držan led za čačanske kafedžije. To su bili prve komšije mojih, prababe Radojke i pradede Stanimira Lukovića, učesnika i invalida iz Kolubarske bitke, koji su imali petoro dece: Milicu, Ljubicu, Nadeždu, Stanicu i Živojina. Ćeramilci su bili dobri ljudi i susedi, a moji su znali ko se skriva u ledari. Vajdlih je noću iz bunkera prelazio u kuću Stojanovića u pratnji Ikonije, videla ih je i prijavila žena iz obližnje radnje, pa kad je uhapšen Vajdlih, uhapšeni su i jataci – besedi Trnavac.

Kaže da je prababina ćerka Ljubica često pokušavala da dođe do Slobodana Penezića Krcuna, čelnika srpske vlasti u vreme partizana, kako bi majci prekratila tamnovanje:

– Posle više neuspeha, Ljubica se predstavila kao Krcunova rođaka, a sekretarica je to prenela Peneziću. Tako je ušla u kabinet, objasnila da je to bio jedini način da se sretne s njim i progovori o nepravdi. Krcun je Ljubicu saslušao i naložio da se svi navodi ispitaju. Kad je utvrđeno da je priča tačna, obećao je da će se založiti za taj slučaj ali i da ono što je konfiskovano, a to je pored ostalog bila i sva imovina Ćeramilaca, on ne može vratiti. Kako je Krcun rekao, tako je i bilo. Prababa je vreme u požarevačkom zatvoru provela pripremajući hranu za ostale zatvorenike.

Nemanja Trnavac priča  da je sa Živojinom često razgovarao o ovom događaju, jer mu je uvek bio naročito zanimljiv.

– Deda mi je jednom rekao da je mnogo godina kasnije, kao odrastao čovek, pitao svoju majku kako je mogla za vreme rata pomagati u skrivanju čoveka koga su Nemci tražili, kad je kazna za to bila smrt? A kaznu je, kako kaže, izvršavao četnik po nadimku Valjevac, noseći sekiricu za pojasom. Ona uzvrati da je uvek bila na strani pravde i istine i da je kao čovek to morala da uradi. Da je prijavila Vajdliha, kazala je, ogrešila bi dušu.

Patrijarh srpski Gavrilo Dožić besedio je: „Ponizimo se pred Bogom, a uzvisimo se pred ljudima”.

G. Otašević,  Politika