Barijere sa kojima se susreću OSI

Piše: Branimir Radovanović

Jedna od Ustavom zagarantovanih sloboda čoveka i građaninaa je  sloboda kretanja, i nastanjivanja, predviđena članom 39. Ustava naše zemlje.

Da li svi ljudi i u kojoj meri, zaista imaju zagarantovano ovu slobodu, veliko je i krajnje diskutabilno pitanje, kao i to šta se sve pod njim podrazumeva.

Pored svih zakonskih regulativa osobe sa invaliditetom se susreću sa fizičkim, socijalnim kao i ekonomskim barijerama, ali i predrasudama zbog kojih su isključeni iz punog učešća u drštvu kao ravnopravni članovi.

Gradjani  Čačka, koji pripadaju grupaciji osoba sa invaliditetom, svakako se mogu nastaniti gde žele, ali  sigurno se ne mogu pohvaliti time da im je omogućeno da se po gradu nesmetano kreću po institucijama, ustanovama, tržnim centrima i svim drugim objektima i lokacijama, koje u jednom gradu postoje samo i isključivo zbog samih građana.

Potrebno je ukloniti barijere i smanjiti negativne činioce, koji utiču na nivo njihove uključenosti. Naime, iako je zakonom predviđeno da svaki objekat, ma  u koju svrhu služi, mora imati rampu za pristup osoba sa invaliditetom i sve druge arhitektonske pogodnosti, potrebne za neometano kretanje pripadnika ove grupacije, jer u suprotnom neće dobiti upotrebnu dozvolu, u praksi to naravno nije tako. Često  je,  ako i postoji, rampa postavljena pod neadekvatnim uglom, pa se po njoj ne mogu kretati ni ljudi bez  fizičkih problema, a kamo li oni zbog kojih je postavljena, odnosno ljudi koji za kretanje koriste kolica. Ukoliko kojim slučajem, putem pomenute rampe i uspeju da udju u objekat, kretanje će unutar njega moći da nastave samo u prizemlju jer stepenice, koje vode na sprat, ozna;avaju kraj puta za korisnika kolica, obzirom da kosopodiznu uklopivu platformu,  dugi niz godina ima samo Dom kulture, mada ni ona nije baš uvek u funkciji.

Nacionalna sluzba za zapošljavanje, Centar za socijalni rad, Dom zdravlja, gradska uprava, Biblioteka, objekti Pošte, Muzej, mnogi vrtići,  škole i ostale ustanove i institucije, uopšte nisu prilagodjene osobama sa invaliditetom i ne mogu njihove sadržaje da koriste, upravo iz navedenih razloga.

Vredi napomenuti da overavanje kartona za nezaposlena lica u Filijali NSZ, moraju obaviti isključivo lica na koja se odnose, ili imati lekarski nalaz da su sprečena da to čine, kako bi to za njih neko drugi mogao obaviti.

Hteli ili ne, moramo se upitati, kako do  prostorija Nacionalne službe za zapošljavanje, da se  popnu lica koja za kretanje koriste invalidska kolica kada se uz stepenice, koje vode na sprat na kome se pomenuta služba nalazi, vrlo teško mogu popeti  lica sa lakšim invaliditetom koja za kretanje koriste samo  štake ili štap.

Ista situacija je sa ostalim pomenutim i nepomenutim institucijama, ustanovama, državnim organima i objektima generalno, a posebna priča su  ugostiteljski objekti, diskoteke i slične lokacije kulturno-zabavne namene.  Podsećanja radi, stomatološki blok je na  spratu gradskog Doma zdravlja (do koga se ide stepenicama), a laboratorija je u podrumu.

Na ulazu u pomenuti objekat, postoji rampa kojom OSI mogu doći u prizemlje, ali mogućnost za dalje kretanje u objektu, na dole ka laboratoriji ili na više ka zubarskim ordinacijama, ne postoji.

Da apsurd bude veći, ustanova za dnevni boravak lica sa smetnjama u razvoju “Zračak”, koja je po svemu moderan objekat koji je u funkciji od pre par godina,  nema pristup spratnom delu zgrade prilagođen osobama sa smetnjama u kretanju! Inače, Zakon o uklanjanju arhitektonskih barijera, donet je davne 2001. godine.

Navedeni primeri su aktuelni u situaciji ako osoba sa invaliditetom uopšte uspe da dodje do gradskog centra, jer veliki broj ulica, trotoara i prilaza, konstantno je prokopan i obeležen, upozoravajućim žutim trakama. Oborenih ivičnjaka sada ima nešto više, ali nikako dovoljno, znajući da smo ne tako davno bili prvi grad bez barijera.

Tekst objavljen u sklopu projekta “Život bez barijera”, koji je u okviru javnog Konkursa za sufinansiranje projekata iz oblasti javnog informisanja osoba sa invaliditetom u 2015. godini, sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja.