Život bez barijera

Piše: Branimir Radovanović

U odnosu prema OSI u našem društvu postoji mnogo pogrešnih stavova, mišljenja ili jednom rečju predrasuda.

Osobe sa invaliditetom su izvan “standarda” jer ih  invalidnost čini drugačijim, pa spadaju u manjinu…surovo, netačno i preterano, reći će neki, ali istinito – dodaćemo mi. Baš zbog toga reč standard je i upotrebljena, a u smislu da su OSI različite od većine populacije. Naravno te razlike su mnogo manje, nego ranije, ali ipak postoje i krivci za to su, u ne baš  malom obimu – porodični stavovi, ustaljena  društvena merila, teška situacija u zemlji, ili sve to pomalo?! Sve navedeno vodi predrasudama, a one su pogrešna mišljenja o nekom, ili nečemu, kao posledica neinformisanosti, nedovoljnog znanja što vodi  pogrešnom uglu  gledanja.

Svedoci smo da se stalno akcenat stavlja na potrebu poboljšanja statusa OSI u društvenoj zajednici i njihovog životnog standarda kao i da se govori o tome kako je ova kategorija ljudi ravnopravna sa svim ostalim članovima društva. Uprkos svih zakonskih regulativa, kojima se štite interesi prava i status OSI, one se i dalje susreću sa fizičkim, socijalnim i ekonomskim barijerama, koje produbljuju predrasude i isključuju ih, kao ravnopravne članove, iz punog učešća u društvu.  Naime,  to što su neki ljudi,  u ovom kontekstu osobe sa invaliditetom drugačiji zbog specifičnosti i problema koje imaju, ne znači da su manje vredni, da nemaju kvalitete i sposobnosti, pa ih ne treba ni posmatrati kao manje vredne.

To znači da moramo i sebe i svoje porodice, priajatelje, kolegei i uopšte okruzenje učiti da prihvataju i poštuju različitosti, jer svaki čovek, bio ili ne  osoba sa invaliditetom, suštinski jeste različit od drugog, taman  onoliko koliko mu je i sličan.  U navedenom  je uloga društva kao zajednijce,  jer niko ne moze očekivati da bude poštovan ako ne poštuje one od kojih poštovanje očekuje. Sve ovo govori o potrebi uklanjanja svih vrsta barijera i smanjenja negativnih činilaca što bi uticalo  na bolji položaj OSI.

Učimo svoju decu da su osobe sa invaliditetom naši sugradjani, koji takodje u socijalnom smislu imaju svoje “mesto pod Suncem”. Primeri barijera sa kojima se susreću OSI pored pomenutih predrasuda su mnogobrojni. Govorili smo već o tome da usluge socijalne zaštite,  kako one  kojima se pomaže socijalno ugroženim gradjanima medju njima  i OSI tako i usluge personalne asistencije i stanovanja uz podršku, jesu ustanovljene radi poboljšanja kvaliteta života pripadnika ove populacije.  

Zakonskim propisima je predvidjeno da lokalne samouprave finansiraju pomenute usluge, a u skladu sa potrebama lokalne samouprave. Ispunjenje ove obaveze uslovljeno je predhodnom procenom same lokalne samouprave da li su i u kojoj meri te usluge potrebne na njenoj teritoriji i da li postoje potrebni resursi. Polazeći od činjenice, koja se dugo vremena uzima kao opšte mesto i opravdanje, a odnosi se na okolnost da je naša zemlja u lošem ekonomskom stanju i da su budžeti sve siromašniji rećićemo da se navedene usluge  moraju sprovoditi u još većem obimu. Ovo iz razloga što su izuzetno bitne za povećanje stepena životne samostalnosti OSI  u obrazovnom, radnom i opšte socijalnom smislu. Zbog svega toga ne zaboravljajući da se zahvalimo lokalnoj samoupravi za sredstva  koja u ovom smislu izdvaja, rećićemo da se mora nastaviti sa pronalaženjem resursa za dalje postojanje pomenutih usluga, koje izmedju ostalog doprinose punijem angažovanju OSI u društvenoj zajednici, a time evidentno i njihovoj demarginalizaciji.

Znamo da Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju OSI predvidja nekoliko načina za posticanje zapošljavanja u cilju stvaranja uslova za ravnopravno uključivanje pripadnika ove populacije na tržište rada. Tu izmedju ostalog spadaju  procene radne sposobnosti  kao  preduslov za radno  angažovanje lica u statusu osobe sa invaliditetom i osnivanje preduzeća za profesionalnu rehabiliaciju i zapošljavanja OSI.

Još jednom ćemo podvući da postoji mali broj preduzeća za profesionalnu rehabiliaciju i zapošljavanje (Čačak nema ni jedno), a vrlo dobro znamo da poslodavci u velikom broju slučajeva ne poštuju zakonsku obavezu zapošljavanja. Grad Čačak je nekoliko godina u nazad iz gradskog budžeta izdvajao sredstva za pospešivanje zapošljavanja OSI u iznosu od 500.000 dinara, a za ovu godinu taj iznos je smanjen na 300.000 dinara, što svakako neće biti dodatna stimulacija za poslodavce i potencijalno zapošljavanje OSI.

Sve ovo smo naveli upravo zato  što mislimo da i pored mnogo boljeg položaja OSI u društvu nego ranije, predrasude i dalje postoje. Pa i kod poslodavaca, koji misle da angažovana osoba sa invaliditetom neće da radi, ili neće adekvatno odgovoriti zadacima svog radnog mesta. S druge strane njihova obaveza zapošljavanja, u stvari je postavljena samo kao mogućnost, a ne kao imperativna norma, pa je oni upravo i shvataju kao stvar  ličnog izbora.

Da li treba tako ostavićemo čitaocima da prosude, kao i o tome kako razmišljamo o sebi samima i koliko naš odnos prema drugima govori upravo o nama.

Do kada će OSI ipak biti na društvenoj margini ma koliko se nazivali ravnopravnim sugradjanima, pokazaće vreme.

Tekst objavljen u sklopu projekta “Život bez barijera”, koji je u okviru javnog Konkursa za sufinansiranje projekata iz oblasti javnog informisanja osoba sa invaliditetom u 2015. godini, sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja.