Faktičko stanje u odnosu na zakonske akte

Piše: Branimir Radovanović

Položaj osoba sa invaliditetom je danas mnogo bolji nego pre desetak godina. Da li je to nešto čime bi se trebali hvaliti? Jesu li pripadnici ove populacije zadovoljni svojim položajem, na oba pitanja odgovor je naravno, NE!

Na jednoj strani imamo Ustav koji zabranjuje diskriminaciju po bilo kom osnovu, pa i po osnovu invalidnosti i koji kaže da su sva ljudska prava dostupna svima u jednakom obimu. Zakoni koji se donose moraju biti u skladu sa Ustavom, kao i konvencije za čije sprovodjenje zemlje potpisnice obavezne da stvore uslove u okvirima domaćeg zakonodavstva. Na drugoj strani je faktičko stanje koje se ogleda u tome da ispunjenje svega što je normirano uglavnom zavisi od “dobre volje“ nekoga u lancu. Svi znamo, bili pravno obrazovani ili ne, da primena i sprovodjenje zakona ne može i ne sme zavisiti od bilo čije volje, već je obaveza koja se u Srbiji često tako ne tumači.

Većina onih koji odlučuju, informisana je o zakonskoj regulativi iz oblasti invalidnosti najčešće onoliko koliko želi da bude informisana. Možda i više od toga, ali u praksi to ne pokazuje. Razlog za to leži u činjenici da će jedino u slučaju neprimenjivana zakona reagovati organizacija ili pojedinac kome su povredjena prava, i tako biti skrenuta pažnja, medijski ili nekim drugim putem.

Ovo će dovesti do toga da pojedinačan slučaj bude rešen ili opravdan, ali će se i dalje nastaviti sa starom praksom. Baš zbog toga je neophodno da OSI budu upoznate sa njihovim pravima, zakonima kao i konvencijama kojima se ta prava štite i mogućnostima koje pružaju. Tako će se i akteri koji su dužni da u praksi sprovode pomenute akte jednostavno naterati da shvate da im je to obaveza a ne stvar izbora. Jedan od načina da se to desi jeste da u Skupštini Srbije opet postoji poslanik koji se bori za prava OSI, a koga već godinama, gle čuda…NEMA!

Gradske i opštinske skupštine takodje moraju imati odbornike sa istim zadatkom. Ta praksa nikada ne bi smela da se prekine, a ne možemo se oteti utisku da se prekinula. Upravo zato što je to povećalo mogućnost da se sprovodjenje svega što je normirano svede na dobru volju onih koji su dužni sprovoditi. Pa postoje li onda mogućnosti za poboljšanje položaja OSI? 

Podsetićemo se da je u gradu Čačku pre dve godine pokrenuta inicijativa da lokalna samouprava u svojstvu savetnika za problematiku invalidnosti radno angažuje osobu čiji bi zadatak bio da savetodavno i prakično pomaže OSI u ostvarivanju prava. Naravno niko od onih koji odlučuju nije reagovao, baš ni jedna karika iz lanca!

Dakle jedan dobar način za poboljšanje položaja OSI nije prihvaćen. Pripadnici ove populacije moraju biti informisani o svemu što se na njih odnosi – to se stalno potencira, kao i činjenica da informisanost nije dovoljna.

Daćemo sebi komotnost da se zapitamo zašto se onda izbegava angažovanje službenika čiji bi posao bio da profesionalno i stručno OSI i njihove organizacije upoznaje sa pravima i aktima koji ih se tiču i načinom na koji mogu  da ih ostvare. Ostaje nam da se nadamo da će nas neka od „karika“ koje odlučuju, možda iznenaditi odgovorom na neka od pitanja koja su ovde postavljena i da će odgovor biti drugačiji od onih koji se mogu nazvati  – POZNATA OPŠTA MESTA.                                                                    

Tekst objavljen u sklopu projekta “Život bez barijera”, koji je u okviru javnog Konkursa za sufinansiranje projekata iz oblasti javnog informisanja osoba sa invaliditetom u 2015. godini, sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja.