Predrasude = diskriminacija (1)

Piše: Branimir Radovanović

Nastanku predrasuda, kojima su razlog apsolutno neutemeljena mišljenja i stavovi, podjednako doprinose osobe sa i bez invaliditeta.

Apsolutno se slažemo da je jako teško kada imamo člana porodice sa invaliditetom, a još je teže kada neko deo života živi bez invalidnosti, pa u nekom trenutku ona postane deo njegovog života. Takvi slučajevi su bolni i teški jer se svakodnevnica i čitav život same te osobe ali i članova njene porodice drastično menja.

Nije sporno da se, ako je reč o detetu sa invaliditetom, roditelji trude da učine sve da se preduzme što adekvatnije lečenje, rehabilitacija odrastanje i socijalizacija njihovog deteta u najširem smislu te reči. Uprkos tome odnos i postupak roditelja nije uvek pravilan ni kod dece bez invalidnosti, složićemo se, ali kod deteta sa invaliditetom roditelji jako teško prihvataju, a naješće suštinski nikad ne prihvate sam invaliditet, čak ni kad mu on dozvoljava jako viskok nivo socijalne i svake druge samostalnosti.

Nekim pogrešnim odlukama i postavkama roditelji često i onemoguće da dete bude samostalno, tako što ga stalnim upozoravanjem i reagovanjem sa strahom i nepoverenjem na neke njegove želje, namere i pokušaje prezaštićuju i time još od ranog detinjstva čine nespremnim za budući samostalan život.

Svesno ili nesvesno, svoje strahove ukorenjuju u ličnost samog deteta, pravdajući se time kako je to jače od njih, ili što je još gore, tvrdeći kako oni ne rade ništa loše, oni dobro znaju šta je za njihovo dete najbolje, jer ga najbolje poznaju. Ispunjavajući detetu sve želje, dovode do toga da je ono stalno u centru pažnje, što je jako pogrešna kompenzacija za sam invaliditet, odnosno za grižu savesti, koju roditelji zbog njega osećaju.

Navedenim postupcima i stavovima dovešće isključivo do lošeg uticaja na razvijanje borbenosti, energičnosti i samoprihvatanja u ličnosti samog deteta. Izostaće takodje razvoj radnih navika, osećaja odgovornosti i svih drugih osobina, koje su jako bitne za svestran i  pravilan razvoj ličnosti, a time i kvalitlet života.

Detetu koje treba da izraste u zrelu i samostalnu osobu ovakvim postupanjem se ne pomaže u tome, jer se onemogućava da stvori pravilan odnos prema sebi kao ličnosti, a samim tim i prema invaliditetu, kao jednom njenom delu. Preteranom porodičnom pažnjom i prezaštićivanjem u svakodnevnom životu i u kontaktu sa vršnjacima, u vrtiću, školi i svakoj drugoj situaciji u kojoj svako često mora sam da se postavi, snadje i pronadje svoje mesto, činimo da naše dete raste u nesigurnu i neodlučnu osobu.

Ličnost takve strukture će kasnije i sama najčešće bežati iz novih situacija i okolnosti, kojih je život pun, a sve iz svesnog ili podsvesnog straha od nesnalaženja ili neprihvaćenosti od strane okoline. Upravo je sve to plodno tle za komplekse i lične nesigurnosti, koju okruženje oseća i vidi, a i jedno i drugo priznaćete, u životu generalno gledano je vrlo prisutno.

Tekst objavljen u sklopu projekta “Život bez barijera”, koji je u okviru javnog Konkursa za sufinansiranje projekata iz oblasti javnog informisanja osoba sa invaliditetom u 2015. godini, sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja.