Predrasude = diskriminacija (2)

Piše: Branimir Radovanović

Nastanku predrasuda, kojima su razlog apsolutno neutemeljena mišljenja i stavovi, podjednako doprinose osobe sa i bez invaliditeta.

Veoma je bitno da mi sami prihvatimo sebe pa tek onda možemo da očekujemo da nas okolina prihvati, kao ravne sebi, što svakako treba i da budemo, a zaista ćemo biti jedino ako naučimo da je u životu normalno pasti i smoći snage za ustajanje, pošto život svakako ide dalje.

Poruka za članove porodica osoba sa invaliditetom posebno za roditelje jeste ne prebacujte sebi da ste vi krivi zbog invaliditeta svog deteta jer niste, ne ispunjavajte mu svaku želju zato što je osoba sa invaliditetom, jer niste dobra vila sa čarobnim štapićem, a život nije bajka.

Nikako nemojte svako dečije mišljenje koje vam se ne dopada stavljati iza ograde roditeljske žrtve, skrivajući se iza njegove invalidnosti i što redje izgovarajte rečenice tipa: „ Ne možeš ti ja ću… ili šta će tebi to, oni mogu ti ne možes… i slično“.  

Podržite ga u realizaciji želja, ma koliko se nekad bojali ili mislili da to što želi nije za njega ili bar pokušajte da mu na najprihvatljiviji mogući način objasnite zašto tako mislite. Ovo je značajno jer možda i ne budete u pravu, ali ako budete, onda ste ga  pustili da se suoči i sa neuspehom i sa pogrešnim ličnim izborom, što je i te kako sastavni deo života.

Svaki čovek ima svoj život i u njemu svakako pravo na lični izbor, pa kakav god on bio. To isto pravo ima i dete, jer jeste čovek, koga ne treba sprečavati da odraste i postane zreo, već mu u tome što pravilnije pomagati. Sve ovo zvuči bajkovito, pomisliće mnogi čitaoci, ali nije jer se sve u suštini svodi na to da treba umeti razgovarati i čuti sagovornika.

Ne treba zaboraviti da nedostatak komunikacije udaljava ljude, a pogotovo članove porodice, zato ne skrivajte činjenice „pod tepih“ govorite o njima otvoreno iskreno i upravo ono što mislite. Svakako dozvolite i sagovorniku da u razgovoru bude otvoren i iskren, ma koliko vam ne odgovara ono što govori.

Poruka za osobe sa invaliditetom (bez želje da podvajamo i grupišemo) pre svega one kojima invaliditet dozvoljava širi obim samostalnosti: „ prihvatite i volite sebe, budite sigurni i hrabri u odnosu na svoje izbore i želje, verujte u sebe još više onda kada niko u vas ne veruje, radite na sebi u svakom smislu – pa i pokažite zube onda kada treba, strpljivo koračajte ka uspehu i on će doći.  Borite se za svoja prava bez bojazni i saginjanja glave“.

Situacija u našem društvu u ekonomskom, socijalnom i svakom drugom smislu nije na zavidnom nivou, pa se zbog osećanja lične i porodnične nesigurnosti i nedovoljne ostvarenosti čoveka, često traži opravdanje i za predrasude kao uostalom i za većinu drugih loših stvari. 

Upravo zato moramo znati da svaki čovek ima svoje kvalitete i nedostatke, vrline i mane i nikada ni jednu osobu ne treba da posmatramo samo iz jednog ugla, već kao kompletnu ličnost. To je način da i drugi tako posmatraju nas. Nikada ne treba da zaboravimo ni to koliko je važno da drugima ne činimo ono što ne bismo voleili da drugi čine nama. Da bi predrasude počele da se smanjuju, a kasnije i da nestanu, treba da počnemo (ili nastavimo) ovako da razmišljamo, uvek i na svakom mestu.

Predrasude su usko povezane sa diskriminacijom, jer po logici stvari, ako o nekom imamo predrasude, svakako ga diskriminišemo, jer smatramo da je manje vredan, manje sposoban, uopšte manje kvalitetan. Ovo je svakako pogrešno, jer o nečijim sposobnostima i kvalitetima možemo govoriti samo u situaciji kada je dobio priliku da nivo svojih kvaliteta i pokaže. Kada su u pitanju osobe sa invaliditetom, one vrlo retko dobijaju takvu priliku.

Tekst objavljen u sklopu projekta “Život bez barijera”, koji je u okviru javnog Konkursa za sufinansiranje projekata iz oblasti javnog informisanja osoba sa invaliditetom u 2015. godini, sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja.