Igre smrti iz Libije

PIŠE: Nebojša Vučinić 

Dvoje srpskih državljana, službenika ambasade u Tripoliju, koji su u Libiji oteti 8. novembra 2015. na putu ka Tunisu ubijeni su u američkom vazdušnom napadu na bazu terorista ISIS-a (DAEŠ-a) u libijskom gradu Sabratu, 19. februara.

Ovo bi bila najkraća novinska vest o tragičnom kraju veziste Slađane Stanković i vozača Jovice Stepića, otetih u napadu terorista na nepraćenu u po svoj prilici libijskim vlastima mimo protokola nenajavljenu, mini kolonu, koju je osim njihovog, činilo još i vozilo ambasadora Olivera Potežice, u kome je bila njegova porodica. Veliko je pitanje kome je kolonu trebalo najaviti, jer u Tripoliju je sedište libijske vlade koju međunarodna zajednica ne priznaje, a međunarodno – sem očito u Srbiji – priznata vlada je u Tobruku.

KOLATERALNA ŠTETA

Da, krajnje tehnički gledano, za smrt Slađane i Jovice krivi su Amerikanci, koji su, po običaju divlje i bahato, bez koordinacije, dejstvovali po teroristima. ISIS-ovci su u zatočeništvu, po nekim izvorima, osim dvoje Srba, držali još stranaca: Prve vesti govore o 400-ak mrtvih državljana Tunisa. Tako su imena Slađane i Jovice upisane na onaj vašingtonski bezobrazni spisak “kolateralne štete”, u kome su imena svih koji nisu Amerikanci, a stradaju od američke ruke kao “nusprodukt” borbe protiv “zla”.

Ali… Da troipomesečno zatočeništvo Slađane i Jovice nije okončano pod američkim bombama – treba u ovom bolnom momentu biti i surovo realan – ko zna da li bi se ikada izvukli živi. Pravilo je, dokazano u decenijama sličnih iskustava širom sveta – što duže je neko u rukama kidnapera, manje su šanse da preživi.

KONTRADIKTORNOSTI

Niko, realno, ne zna kako je bilo Slađani i Jovici ovih “stotinak” dana u rukama ISIS. Možda je priča nedavno izbavljenog Srđana Babića nalik njihovoj, ali, moguće je da i nije. Možda su dovedeni u situaciju da i sami priželjkuju ovakav rasplet, kao spas od muka. Jer, informacije koje su plasirane javnosti u Srbiji su i škrte i kontradiktorne.

Najpre se tvrdilo da su kidnapovani greškom. Onda je premijer Vučić rekao da naše službe bezbednosti znaju više od ostalih i da je oslobađanje dvoje zatočenika samo pitanje dana. Uveravani su i njihove porodice i javnost, da su oboje dobro, ali da otmičari ne traže otkup. Otmičari dugo, za srpsku vladu nisu bili deo ISIS, ili grupa povezanih sa Islamskom državom. Ali, Srbije je bila „u redovnom kontaktu sa libijskim vlastima i preko njih sa kidnaperima“ i tako dalje…

Direktnog egzekutora smo, dakle, označili: Amerikanci. Ni prvi ni poslednji put. Za Vašington su tuđe glave bezvredne. Ali, ko je stvarni krivac za smrt Slađane Stanković i Jovice Stepića?

VLADA SRBIJE I NJENO MINISTARSTVO SPOLJNIH POSLOVA

Evo samo nekoliko činjenica na kojima zasnivam ovu direktnu, i samo za one koji zabijaju glavu u pesak – smelu optužbu.

1: Srbija je imala ambasadu u Tripoliju gde se ne nalazi međunarodno priznata vlada Libije. Istovremeno je koketirala sa priznatom vladom u Tobruku. Zašto?

2: Libija je od pada Gadafijevog režima duboko podeljena država. Ni u jednoj grupaciji koja drži neko parče Libije ne nalaze se ljudi skloni Srbiji, poput Gadafija. Ako se zna da su srpske firme tamo izgubile 95 odsto poslova i da se istovremeno u sličnom procentu smanjio broj naših državljana u Libiji – koji je bio interes da se u krajnje nestabilnom državi, u uslovima otvorenog građanskog rata i terorističke opasnosti uopšte drži otvorena ambasada, a sve evropske zemlje su ambasade zatvorile? Zar Libija nije mogla da bude „pokrivana“ iz Tunisa, Egipta ili Alžira? Navodno je na opstanku ambasade insistirao baš ambasador Potežica.

3: Kad je već ambasada radila, zašto se nije pridržavala uobičajenih bezbednosnih protokola?Zašto su neuobičajeno česta putovanja ambasadora Potežice bila nekad najavljivana vlastima, a nekad ne? Da li samo zbog srpske nonšalantnosti, ili komlikovanog kontaktiranja nekoliko zaraćenih grupacija?

ambasador Potežica

4: Ambasador Oliver Potežica, „kadar“ SPS, više puta je označavan kao karijerista, nepodoban za visoku diplomatsku funkciju, posebno u uslovima kakvi aktuelno vladaju u Libiji. Za njega se govori da se ponaša kao „paša“ i umesto diplomatskim, bavi sopstvenim i poslovima stranačkih pajtosa u Libiji. Poslednja ga je tako označila žena još jednog našeg kidnapovanog državljanina Srđana Babića, koji je nedavno oslobođen iz desetomesečnog zatočeništva u Libiji. Bio je u centru skandala oko prodavanja srpskih viza Libijcima: navodno, njih 400 dobilo je vizu „vrednu“ nekoliko hiljada evra po komadu, za šta je Potežica iskoristio diskreciono pravo, dok to nije obustavljeno.

5: Ako su naše službe bezbednosti (konkretno BIA, po rečima načelnika bezbednosti Ivana Todorova) od ranije znale tačnu lokaciju gde su oteti Srbi, zašto to nije preneto Amerikancima? Ako je preneto, zašto se to i ne kaže? Pentagon tvrdi: nije bilo pokazatelja da je bilo civila.

Ako je jedan od lokalnih službenika naše ambasade, Haudi Ganudi optužen za saučesništvo u otmici Slađane i Jovice, zašto dublje nije istražena njegova povezanost sa ambasadorom Potežicom?

6: Na konferenciji za novinare, ministar spoljnih poslova Ivica Dačić (SPS) rekao je da je, ipak, bilo kontakata u vezi sa plaćanjem otkupa za dvoje srpskih državljana. Zašto – i još jednom – zašto nije plaćen otkup za državne službenike koji u nebezbednoj državi nisu bili iz sopstvenog besa, već su tamo radili za Srbiju? Kako je moguće da državna kasa Srbije ima million dolara da se bez ikakvog razloga plati slobodan izvesnog Miladina Kovačevića koji je divlje prebio jednog Amerikanca i stoga je trebalo da robija u SAD, a nema para za otkup ljudi koji rade u ime i za račun Srbije?

7: Ako je država Srbija za sudbinu Slađane i Jovice saznala pre dva dana, a društvene mreže o tome brujale čitavu subotu, kako je moguće da konferenciju za medije o ovom veoma važnom događaju odvojeno drže najpre ministar spoljnih poslova, a potom premijer? Kako je moguće da televizije sa nacionalnom frekvencijom redovno vikendom direktno prenose najčešće posve nepotrebne konferencije za štampu Aleksandra Vučića, a da ove, o tragičnom kraju dvoje srpskih državnih službenika, direktno ne prenosi nijedna? Da li je to nedostatak elementarnog novinarskog osećaja istovremeno u pet televizija, ili je događaj jednostavno označen kao krajnje nepodoban, kontraproduktivan za neobjavljenu predizbornu kampanju vlasti?

AMERI KRIVI ZA SVE, A NEMANJINA NI ZA ŠTA

Prorežimski mediji potrčali su da odgovornost za smrt dvoje otetih službenika ambasade pripišu Amerikancima, ali nije bilo ni reči o odgovornosti srpske vlade, ministarstva i ministra inostranih poslova, ambasade u Tripoliju ili ambasadora Olivera Potežice.

Da ostavimo bahati odnos prema žrtvama i kafansko razdrljenu pojavu Veljka Odalovića (SPS) iza Dačića po strani.

Kako je došlo do toga da fotografije mrtvih Slađane i Jovice budu objavljene na društvenim mrežama, a da se tek sad, posle skoro tri i po meseca od otmice, stidljivo govori o “preispitivanju okolnosti i utvrđivanju odgovornosti” unutar ambasade u Tripoliju, MSP i Vlade?

Ovo je događaj bez presedana, svakako. Događaj koji kao prvu logičnu posledicu mora da ima ostavku Ivice Dačića. Ali, potom i vrlo konkretnu istragu i utvrđivanje odgovornosti i izricanje propisnih kazni za sve odgovorne na svim nivoima.

To bi, u stvari, bila procedura za normalnu državu. U Srbiji danas, nekako po navici, očekujem epilog nalik prirodnim smrtima u poplavama u Obrenovcu ili “grešci” pilota u padu vojnog helikoptera.

NAPOMENA: Tekst je uz dozvolu autora preuzet sa njegovog sajta vucinic.me

Izvor: Kolumnista

_________________________________________________________________