Vučić amaterski gradi kult ličnosti

Goran Marković je bez dileme Srbiju zadužio odavno, pre svega svojim doprinosom domaćoj kinematografiji. Plus pozorište. Toliko toga je uradio da je za Gorana Markovića sasvim dovoljno reći da je on – Goran Marković.

Samim tim, on spada u posebnu grupu sagovornika – retkih bisera kulturne elite, koji se ne oglašavaju često, a kad se oglase, jasno je da imaju nešto važno da kažu.

„Mi smo navikli da budemo podanici“, rekao je režiser Goran Marković u intervjuu koji je objavljen u novom broju Nedeljnika.

„Nemamo svest o sopstvenim pravima i o tome da je ovaj naš život samo naš i da ne sme da služi nekim drugim životima. Ali sve ovo je moguće prevazići. Nešto će se desiti. Dogodiće se obrt, samo ako se napravi jedna kritična masa ljudi koji žele taj obrt. Ako ste okrenuti bensedinima – nema ništa od svega toga. Najmanje ljudsko protivljenje je već veliki čin. Ljudi bi morali da počnu da se protive očajnom životu i da prestanu da se plaše. Kad oligarhija na vlasti vidi nekoga ko je slobodan, ne plaši se, kaže u lice sve što vidi svojim očima, svojim jezikom, oni su slabi. A mi se plašimo nekih stvari mnogo više nego što one to zaslužuju“.

Kako je istakao, u vreme Nade Popović Perišić, ministra iz njemu omražene stranke SPS, stanje u kulturi bilo je bolje nego danas: „Zapanjen sam činjenicom da ova država uopšte ne shvata smisao kulture. Država koja se izdaje za braniteljasrpske nacije, za nacionalističku u krajnjoj liniji, uopšte ne haje za ono što čini esenciju jedne nacije – a to je kultura“.

U intervjuu za Nedeljnik, Goran Marković je prokomentarisao i aktuelni politički čas u predizbornoj Srbiji:

„Ne verujem da će Vučić izgubiti izbore, ali mislim da će ovi izbori biti njemu poruka da je došlo do kraja i da će grdnonadrljati ako nastavi sa ovakvim pritiskom na ljude“, objasnio je Marković i rekao da bi hipotetički film „Vučić i ja“, izgledao dosta drugačije od njegovog autobiografskog filma „Tito i ja“:

„Kult ličnosti koji Vučić gradi je jedna prilično lična inicijativa i dosta je amaterski. Za Tita je radio jedan ogroman državni aparat. Dior je dolazio u Beograd da mu šije odelo. Vučić je jedan mali, sitan igrač koji se hvali. Pokušava da zagluši ljudima uši samim sobom. Sve je to diletantski – kao i njegovo društvo“.

Kao jednu od retkih svetlih tačaka na srpskoj političkoj sceni, Goran Marković je izvojio Sašu Jankovića:

„Zaštitnik građana je jedna od retkih svetlih tačaka u ovoj zemlji. Ponekad se bojim da će posustati, da će klonuti ili da će se uplašiti. Koliko vidim nije. On čak ima dovoljno mudrosti da radi polako te stvari. Ne pravi cirkus. Ne pravi od toga hranu za sopstveni ego – što je vrlo bitno“

Sem po traumatičnoj spoznaji da Josip Broz farba kosu, Goran Marković, sin bardova Radeta Markovića i Olivere Marković, svoje detinjstvo u SFRJ pamti i po defileu najvećih glumačkih imena:

„Mene je oblikovala činjenica da sam odrastao među glumcima. Glumci su za decu jako dobro okruženje. Matori su, a ponašaju se kao deca. Kad živite sa glumcima onda imate jedinstvenu priliku da se celog života šalite, zabavljate se i izvrćete stvari ruglu“.

U osvrtu na ’68. u Beogradu i u Pragu, Goran Marković je priznao da je poverovao u govor tada mladog reditelja Ljubiše Ristića i da je bio spreman da pođe za njim.

„Ipak, nikad sebi nisam uspeo da objasnim otkud to da on postane predsednik JUL-a. To je jedno od najvećih iznenađenja u mom životu“, priznao je Marković.