Kako su stradali Čačani zbog izgovorene reči

Sredinom prošloga veka obreo se Dragačevac u kafani, potegao koju i počeo da deklamuje: „Niko nema što Srbin imade, Srbin ima Hrvata za brata, naročito u slučaju rata.” Par dežurnih ušiju čuje to, prijavi tamo gde treba i pošalju recitatora na robiju. Odsluži, vrati se, sedne u istu kafanu i opet počne da besedi: „Niko nema što Srbin imade, Srbin ima drva kad je zima.”

Opametio se, dakle. Narodni život čačanskog kraja pun je ovakvih pamćenica, i ponovo izviru iz sećanja ovih dana, dok slušamo kako učesnici predizborne kampanje pričaju ko šta stigne a niko ne odgovara za rečeno. Ni pred sudom, a bogami ni pred narodom. Ne tako davno, ovde je trebalo imati hrabrosti za politiku jer se zbog samo jedne rečenice išlo na dugotrajnu robiju, mnoge godine raspričanim meštanima odnela je mutna Marica. Ti disidenti i mučenici iz Titove Jugoslavije minulih leta su, za utehu sebi ili rodbini, odreda rehabilitovani u Višem sudu u ovom gradu, jer je utvrđeno da im je presuđivano iz ideoloških razloga.

Tako je Ninoslav Pešić iz Čačka bio osuđen na godinu i po robije pod optužbom da je radio na propagiranju četništva i monarhije i „neutvrđenog datuma 1977. godine ispred robne kuće u prisustvu većeg broja lica uzviknuo ’Živeo kralj Petar!’”. Od Okružnog suda dobio je četiri godine, ali je Vrhovni to ipak preinačio u 18 meseci.

Mnogo bolje prošao je, valjda zbog mantije i čina, vladika žički Vasilije (Tihomir Kostić, stolovao eparhijom od 1961. do 1978) pošto je o Jevstatijevdanu, 3. oktobra 1971, na osvećenju obnovljene crkve u Brezni kod Takova „neistinito prikazivao sistem školovanja, vaspitanja i obrazovanja mladih, a za srpsku državnu himnu predlagao ’Bože pravde’”. Sudija za prekršaje u Gornjem Milanovcu kazao je: 30 dana zatvora.

Miodrag Strugarevića iz Gornjeg Milanovca u društvu je 1952. pričao: „Narod se prisiljava da ulazi u seljačke radne zadruge iako tu ne može ništa zaraditi, pa je nezadovoljan, država nije u stanju da se odupre napadaču jer nema dovoljno naoružanja ni jedinstva u Armiji, milicioneri nose palice i tuku narod kao da živimo u staroj Jugoslaviji, radnici u kapitalističkim zemljama mnogo bolje žive nego kod nas, a četnici su tokom rata bili hrabriji od partizana” – čime je počinio krivično delo širenja neprijateljske propagande. Vojni sud u Beogradu rekao je: četiri godine stroge robije.

Vojni sud u Zagrebu kaznio je 1949. Milorada Miškovića iz Gornje Gorevnice jer je na odsluženju vojnog roka, pred poručnikom, govorio  da se „Srbija nikad ne bi oslobodila bez Crvene armije” i da se „u slučaju rata ne bi borio protiv Rusa”. Presuda je napisana na samo jednom listu papira na čijem dnu stoji: „Obrazloženje – kao nepotrebno izostavljeno”. Pravac – Nova Gradiška.

Svetolik Urošević iz Gornje Trepče osuđen je 1979. na pet meseci zatvora u Okružnom sudu u Čačku, a 2008. isti sud, u istoj zgradi, rehabilitovao ga je. I njega je izdala reč, veli tužilac, jer je „u više navrata krajem 1976. i tokom 1977. u Gornjoj Trepči i za vreme službenog putovanja u putničkom automobilu, u prisustvu drugih lica, izložio poruzi predsednika Republike Josipa Broza Tita tako što je govorio da je ’predsednik Tito špijun Kominterne’ i da je ’izlapeo i da nije više sposoban da rukovodi zemljom’ – čime je počinio krivično delo povrede ugleda države, njenih organa i predstavnika”.

Trideset dana u zatvoru ležao je, osamdesetih godina, starac iz jednog podjeličkog sela po prezimenu Živković, jer je u socijalističkoj Srbiji počinio delo „veličanja ličnosti kralja”. Pred seoskom prodavnicom, uz pivo, pevao je: „Kralju Pero, bog te j…, što ne dođe kad si treb’o”. Iz sadržaja se vidi da nije ni veličao monarha već ga je u stvari psovao, ali su u policiji rekli da nisu imali drugi član pod koji bi ga podveli.

Na dvadeset dana zatvora bio je osuđen čačanski kotlar Miloš Kuvekalović jer je, sedeći u lokalnoj kafani „Pariz”, hvalio Francuze i njihovu državu. Društvo za stolom zamerilo mu je što po dobru ne pominje i Tita, ali je Miloš odbrusio: „Što, sigurno mi treba za žiranta?”

Petnaest dana zatvora dobio je novinar „Ilustrovane Politike” Bogosav Marjanović Boca. Zbog čega je neraspoložen došao u Guču, na jedan Sabor trubača, odakle je redovno izveštavao. Rečenu kaznu, ima tome više od četvrt veka, odmerio je sud u Valjevu, kome nije bilo teško da mu nađe greh. Bogosav je u kafani često pominjao četnički kongres u selu Ba, ali kroz izjavu nekog sagovornika koji mu je navodno rekao – „Da su naši pobedili, sad bi Ba bilo Jajce”. Marjanović se, pride, zamerio i na lokalnom planu, jer je u jednom tekstu napisao: „Škola u Ljigu ima osam, a svi rukovodioci u opštini samo četiri razreda zajedno”, pa su se, u stvari zbog toga, političari naknadno uhvatili za Ba i Jajce.

Najveću političku grešku ipak je napravio Đorđe Žunjić iz Sokolića kod Čačka jer je otišao u četnike 1945. godine. Ubrzo se predao i kad mu je 29. januara 1946. predsednik Vojnog suda u Kraljevu saopštio da će biti streljan imao je samo 21. godinu i jedan dan. Ipak je, uoči samog pogubljenja, pomilovan, pa je odležao 13 godina. I čak dočekao da mu 64 godine kasnije, rehabilitacijom 2009, bude ukinuta smrtna kazna. Preminuo je u devedesetoj, nema smrti bez suđena dana.

U Titovo vreme predizborne kampanje i nije bilo u ovovremenom obliku jer je, uglavnom, za svako mesto predlagan samo po jedan odabrani kandidat, pa nije ni trebalo da se bira već samo da se glasa.

Ali, u kraljevinama, Srbiji i Jugoslaviji, iako se televizija još nije pojavila i nije se zagužvalo na današnji način, ipak beše zanimljivo. Čačanski književnik Radovan M. Marinković pripoveda da su pred parlamentarne izbore u Srbiji 1888. u Dragačevu postojala dvojica kandidata: Ranko Tajsić iz Puhova na listi Radikalne stranke i sveštenik Dobro Protić iz Negrišora, ispred Naprednjačke stranke:

– Na zborovima, Tajsićeve pristalice pevale su: „Dragačevom procvetalo cveće, popa Dobra u skupštinu neće, ’oće Ranka – da je manje danka.” A Protićeve pristalice vraćale su takođe kroz pesmu, ovako: „Dragačevo, moje selo ravno, ja sam tebi podvalio davno, dok sam sebe nagradio slavno.” Izabran je Tajsić.

A na izborima održanim 11. decembra 1938. postojale su zemaljske poslaničke liste dr Milana Stojadinovića (Jugoslovenska radikalna zajednica – Jereza), Udružene opozicije dr Vlatka Mačeka, političara iz Zagreba, i „Zbora” Dimitrija Ljotića.

– Stojadinovićevci su pevali: „Ko glasa Jerezu – dobiće konja i čezu, a ko je za Mačeka – moraće da sačeka.” Mačekovi su uzvraćali: „Ko glasa Jerezu dobiće čezu – i am da vuče sam.” I: „Od Zagreba pa do Čačka, glasat ćemo svi za Mačka.”

Možda bi, ipak, glagoljive današnje političare trebalo podsetiti na jednu levantsku mudrost: „Čovek je gospodar prećutanih i sluga izgovorenih reči.”

Politika