Čačak nekad i sad: LAV NA KOLENIMA

Velja Ilić
PROBLEM S MOSTOM

Nakon poplava, ministar Velimir Ilić izjavio je da će meštani uz Čemernicu imati problema s rekom sve dok se železnički most u Preljini ne ukloni. Naime, most je nizak i vraća vodu, pa plavi sela.

Vladimir Dimitrijević, profesor
BILI SMO SRCE ZAPADNE SRBIJE

Dete koje se rodilo pre 20 godina nema šta dobro da pamti iz svog grada. To dete je sada na fakultetu, završava ga i nema nameru da se vrati u Čačak. Nema ni razloga, jer ovde nema šta da radi! Odavde su otišli svi, pa čak i genijalni trener Saša Obradović, kom su nudili sve da ostane. Lično poznajem više od 50 naših momaka sa fakultetom koji su otišli iz Čačka – u Čikago da bi vozili kamione! Za grad koji je nekada bio srce zapadne Srbije to je sramota na koju ne treba pristati.

Dejan Ćurčić, kantautor
MLADI MASOVNO ODLAZE

Padom čačanskih fabrika u ovom gradu je sve palo. Vodeća preduzeća, koja su nosila život, više ne postoje, a mala privreda ne može da preuzme na svoja leđa teret koji je na gradu. Žalosno je da su roditelji onih koji su radili u „Slobodi“, „Remontu“, „Ceru“ ili FRA zidali kuće i ostavljali ih nama. A mi danas ne možemo ništa. Mladi masovno odlaze. Od 100 studenata, dva se vrate u svoj rodni grad.

Dejan Jekić, preduzetnik
SAMO BIH DA ODEM ODAVDE

Svi znaju kakve su fabrike bile „Sloboda“, „Cer“, FRA… A sada smo mi, mali privrednici, na meti. Jednostavno, mi ne možemo da se razvijemo. U Nemačkoj mala preduzeća imaju grejs period, da se razviju, da stanu na noge. Mi? Nemamo ništa. Žalosno je da posle 25 godina bavljenja privatnim poslom ne mogu da uradim ono što su uradili moji roditelji. Zamislite: imam 50 godina, a kopam i nogama i rukama da odem odavde.

Aleksandar Arsenijević, novinar
SEĆAMO SE SREĆNIH DANA

Privredni giganti su u Čačku svojevremeno obezbeđivali toliko radnih mesta da je nezaposlenost bila nešto čemu se nije pridavao veći značaj. Samo je „Sloboda“ u nekim periodima zapošljavala blizu 10.000 radnika. Tih godina, kafedžije i trgovci su na osnovu povećanog prometa tačno znali kada je u kojoj firmi plata. Deo komunalne infrastrukture izgrađen je baš tada, čega se Čačani rođeni pedesetih i početkom šezdesetih godina prošlog veka sećaju s nostalgijom.

Poplava više nema šta da nam odnese

Kad su 7. marta ove godine poplavljene kuće u čačanskim naseljima Konjevići, Preljinska i Preljinska Baluga, zapravo se nije dogodilo ništa senzacionalno. Uz dozu crnog humora moglo bi se reći da su se meštani već navikli na vodu koja dopire do prekidača za svetlo.

Predsednik srpske vlade Aleksandar Vučić odmah je ujutro izašao na nasip od džakova s peskom, a televizijski snimatelji uhvatili su rečenicu upućenu direktoru preduzeća „Srbijavode“ Goranu Puzoviću i ostalima iz svoje pratnje: „Samo vaša sr…a više da ne slušam!“

Razlog za njegovu ljutnju bio je razumljiv: dve godine ranije, u maju 2014. godine, nabujala Čemernica izlila se na istom mestu, a kad se voda povukla, sa najvišeg mesta u državi poručeno je da će „sve biti preduzeto da se takve katastrofe više ne ponove“. Te godine bili su oštećeni domovi 172 porodice, sada u martu bilo je evakuisano 420 ljudi, a šteta se još utvrđuje.
– Prvi put mi je kuća poplavljena 1999. godine, voda je bila do ovde, pa 2014. evo ovde, pa sad… – pokazuje na zidu svoje kuće Slavko Lazović dokle je sezao poplavni talas.

Iza kuće mu je zemljani nasip i bedem od džakova s peskom po vrhu. I deca u Preljini znaju na kojim mestima tačno probija voda svaki put kad Čemernica nadođe.
– Uz obalu nema kuća, pa vlasti da hoće, lako mogu da prošire korito i da ga prodube tako da može da prihvati bujicu. Ali nije njima stalo do naroda – kaže njegov sused Miodrag Lazović.
– Nema nama života ovde – ubacuje se njegova supruga Dragica i briše suze dok se seća kako je sa trogodišnjim unukama bliznakinjama umotanim u ćebad po mraku bežala od bujice.

Žarko Maksimović je utekao na tavan.
– Žena pobegla kod rodbine, sin i snaja kod prijatelja, a ja, gde ću? Kako da ostavim kuću? Popeo sam se na tavan. Dolazili posle ovi sa čamcem da me evakuišu, al‘ ja nisam hteo – priča ovaj krepki osamdesetogodišnjak, kojeg smo našli na traktoru u njivi. On je među stanovnicima Konjevića koji su najviše postradali.

– Pre dve godine je bila veća voda u kući, a ove je bilo više blata. Kad se voda povukla 2014, odeću smo osušili i nešto nameštaja, bacili električne aparate i kupili novo što se moglo, patos nov udarili… Obili smo i malter da se zidovi osuše, ali udari opet voda sad. Na mokre zidove, nisu se osušili od prošle poplave! Nema se para da se kućimo treći put! Ništa nemam, komšije nam dale jedan kauč – kaže Žarko.

I dodaje rezignirano: „Sad može da plavi koliko hoće. Meni više nema šta da odnese!“

Pet mesta koja morate videti
GRAD BOGATE ISTORIJE I NADEŽDE PETROVIĆ

Čačak se nekad zvao Gradac i ima veoma bogatu istoriju, koja seže, sudeći po poslednjim nalazima arheologa u samom centru grada, u predvizantijski period.

Ukoliko dođete u Čačak, obavezno posetite spomenik Tanasku Rajiću, najvećem junaku Drugog srpskog ustanka, na brdu Ljubiću, ali i spomenik vojvodi Stepi, kao i spomenik Četiri vere (jedini takve vrste u svetu), ispod kog su pokopani ostaci svih vojnika izginulih na ovom prostoru u Velikom ratu.

U centru grada nalazi se Crkva Bogorodice Gradačke, stara osam vekova. Tu je i Gradski muzej, koji se nalazi u Konaku kneza Miloša. Preko puta se nalazi Galerija Nadežde Petrović, u kojoj možete uživati u stalnoj postavci jedne od najvećih slikarki Srbije, čiji lik krasi novčanicu od 200 dinara, a čija se statua nalazi samo 50 metara odatle.

Ljubitelji prirode moraju svratiti u čačanski Dom kulture: u njemu je najveći fikus koji se gaji u zatvorenom prostoru.

Kurir