„Lažov Bili”

Ne znam da li ste primetili, laž je, izgleda, postala uobičajena pojava u našem društvu. Ne mislim samo na žutu štampu, koja laži proizvodi i od njih živi, nego uopšte, na sve što nas okružuje, od lažnih podataka o svetu u kome živimo, preko lažnog predstavljanja velikog broja ljudi koji nas okružuju, do lažnih obećanja političara na koje smo, nekako, već navikli. U vrednosnom smislu, u ovoj zemlji lagati više ne predstavlja naročiti prekršaj, preko toga se prelazi kao preko ne tako bitnog događaja. Laž je na taj način dobila, ako ne legalitet, onda sigurno legitimitet.

Kada ugledam nekog siromaška koji pažljivo čita neku od onih odvratnih novina za zaluđivanje, ne mogu na njega da se naljutim ili da ga osudim. Čovek koji u džepu stiska tih nekoliko stranica izmišljotina sa malignim sadržajem laž prihvata kao utehu za svoj neizdrživi život. Čak ako i zna o čemu se radi, takav čitalac prima laži kao verodostojne činjenice, jer sa istinom ne bi znao kako da dočeka sutrašnji dan. Izmišljotine, koje često optužuju i prljaju nevine ljude, za njega predstavljaju pouzdani dokaz da postoji neko ko je kriv za očajnu situaciju u kojoj se nalazi. A taj, zanimljivo, nikada nije neko iz vlasti.

Ukoliko bih pokušao da ovo, svakako nezdravo stanje svesti nekako rastumačim bilo bi najbolje da to učinim iz ugla posla kojim se bavim. Probaću, stoga, da fenomen laganja objasnim na primeru sjajnog filma „Lažov Bili” iz 1963, britanskog reditelja Džona Šlezindžera („Darling” 1965, „Ponoćni kauboj” 1969, „Maratonac” 1976, i ostali).

Glavni junak Bili Šnajder, mladi čovek koji sa roditeljima i bakom živi u nekom engleskom provincijskom gradiću, zaposlen je u lokalnom pogrebnom preduzeću i ima verenicu koju ne voli. Tačnije, ima dve verenice koje podjednako ne voli i jedan prsten koji putuje sa ruke na ruku obe nesrećne devojke, sve do trenutka dok se njegova naivna prevara ne otkrije i dok ne pukne bruka. Ali, to je samo jedna u nizu nemogućih situacija u koje Bili zapada zbog izmišljotina koje seje oko sebe, pokušavajući da na taj način uskladi sivu realnost u kojoj živi sa svetom mašte kojim je opsednut.

Njegov neverovatni imaginarni svet pruža mu mogućnost da bude sve što poželi, od pisca do predsednika izmišljene zemlje Ambrozije u kojoj je, osim što je vladar, i sve ostalo: vojskovođa, šef policije, običan vojnik i slično. Po Ambroziji se kreće i fantom, privid, vizija prelepe devojke čije postojanje, dakako, Bili uzima zdravo za gotovo. On, dakle, živi apsolutno nerealno, na premisama zasnovanim na nebulozama, a pokušaj da sve to uskladi sa svakodnevicom vodi ga u ozbiljnu patologiju laganja.

Posle otkrića da ima dve verenice, Bili upada u vrtlog sopstvenih izmišljotina, a krug onih koji su svesni da je pred njima teški lažov počinje da se zatvara. Doveden u stupicu, Bili rešava da pobegne. Ali ne iz laži, već upravo suprotno – u nju! Kupuje kartu za voz koji će ga sa njegovom izmišljenom lepoticom odvesti iz provincije u London, grad u kome će umeti da cene njegove raznovrsne sposobnosti! Dolazi na stanicu, njegova draga ga tamo čeka i sve izgleda kao da će doći do srećnog završetka.

Ipak, u poslednjem času dolazi do obrta u kome Bili shvata kako je živeti od iluzija prosto – nemoguće. Opstruira sopstveni odlazak i najzad, naoko slučajno, a u stvari sasvim namerno, zakasni na voz. Njegova nepostojeća draga odlazi, smešeći mu se kroz prozor vagona, jer iluzija ne može da se naljuti na svoga tvorca. Bili se vraća u svoj dom, među ljude koji će ga voleti uprkos tome što je bolesni lažov.

Tumačenje laganja kao široke društvene pojave svakako je posao za nekog stručnijeg od mene. „Lažov Bili” nam saopštava nešto u isto vreme krajnje jednostavno, ali i osnovno: svet sazdan na lažima je neminovno osuđen na propast. Nema te izmišljotine na čijim temeljima može opstati bilo čiji projekt, bilo kakva građevina. Uvek se na kraju ispostavi da se radi o kuli od karata. Uzgred, političkim projektom zasnovanom na laži, čiji je rezultat nakaza koja proždire sve, pa i njene tvorce, bavi se i izuzetna američka televizijska serija „Kula od karata”.

Na kraju krajeva, neprekidno lagati užasan je pritisak na dušu samog lažova. Stalna mobilizacija da se isprave razne nelogičnosti, pogrešni podaci i providne konstrukcije dovode lažova u neurotično stanje koje kad-tad počinje da inklinira duševni poremećaj. Jednostavno, lažov ne može više da nosi teret koji je sebi natovario na leđa i počinje da polako pod njim posrće. Kao siroti Bili Šnajder…

Politika