Alkoholizam: žene piju muški

-Ja sam počela da pijem u menopauzi – hormonalni ’aerobik’ u kombinaciji s propalim brakom, samoćom i decom na raskrsnici puberteta i mladosti predstavljaju idealan alibi za druženje sa čašicom. Najčešće sam pila u večernjim časovima, nakon spremanja obroka, pranja sudova i rešavanja školskih i tinejdžerskih problema moje dece. U početku, to je bila flaša piva koju bih uzela u smiraj posebno teškog dana, kako bih se opustila i brže utonula u san. Vrlo brzo, pivo je bilo na mom ’meniju’ bilo svako veče – čak i kada sam prešla na votku, tešila sam sebe da mogu da ostavim piće kad god hoću. A onda sam shvatila da svaki dan završavam sa pićem. Ne postoji alkoholičar koji se dobrovoljno javlja na lečenje, pa ni ja nisam bila izuzetak – u Specijalnu bolnicu za bolesti zavisnosti došla sam na nagovor majke, sestre i dece. Njihova ogromna briga i strah za moje zdravlje bili su presudni da dam otkaz i započnem lečenje od alkoholizma. Da nije bilo te ljubavi, verovatno bih se utopila u alkoholnom viru, priča pedesetjednogodišnja Milena V, koja se već mesec i po dana leči u Specijalnoj bolnici za bolesti zavisnosti.

Ona je trenutno jedina žena koja se nalazi na 24-časovnom bolničkom lečenju od alkoholizma, a prema rečima dr Silvele  Božović, psihijatra i šefa odeljenja za ženske zavisnice od psihoaktivnih supstanci u Specijalnoj bolnici za bolesti zavisnosti, u skici za portret alkoholičarke je žena srednjih godina, koja je uglavnom sama ili je razvedena i spada u kategoriju višestrukih životnih gubitnika. Statistika ove zdravstvene ustanove svedoči da je samo u toku protekle godine 133 pacijenta bilo lečeno zbog alkohola, ali je tek svaki deseti pacijent bila žena.

Iskustvo psihijatara, međutim, govori da na tri muškarca koji u svojoj „biblioteci” drže sabrana dela „džonija vokera” i „džeka danijelsa” dolazi jedna žena koja pije i to najčešće – votku, jer ovo piće nema miris. Međutim, procenat žena koje se javljaju na lečenje zbog problema izazvanih alkoholom i dalje je veoma mali, a stručnjaci procenjuju da im se žene ređe obraćaju zbog sramote i socijalne predrasude da je ova bolest zavisnosti „rezervisana” samo za jači pol.

„Put koji vodi u alkoholizam najčešće počinje u primarnoj porodici u kojoj devojčica odrasta uz oca ili majku alkoholičara i u kojima se na porodičnoj trpezi deci dozvoljava da popiju čašu vina uz ručak. Statistika govori da deca alkoholičara imaju sedam puta veću šansu da i sami postanu zavisnici. Nažalost, osim genetike postoji i okruženje koje je tolerantno – u našoj zemlji kulturološki je neprihvatljivo da muškarac u kafani naruči bilo šta sem alkohola. Razvoju zavisnosti u velikoj meri doprinosi i filozofija novog doba – da ništa ne treba trpeti i da svaku tugu ili patnju treba zaliti alkoholom ili barem popiti tabletu za smirenje. Niko više ne pati i ne traži rame za plakanje, već traži recept za bensedin i čašu pića. Odrastanje je i bolan proces koji podrazumeva patnju i gubitke. Ako mlada osoba ne nauči kako da se efikasno bori sa stresom, ona će uz pomoć čašice rešavati probleme.  Naš zadatak je neretko sinonim za borbu sa vetrenjačama – mi moramo da naučimo osobu u čijoj se porodici pio alkohol i čije celo društvo pije, kako da kaže ’ne’ čašici. I sami roditelji smatraju da je alkohol sastavni deo odrastanja – zbog toga i nema mnogo mladih ljudi na lečenju. Oni uglavnom dolaze u četrdesetim i pedesetim godinama kada  alkohol napravi ozbiljne zdravstvene probleme, supružnik zapreti razvodom, a firma – otkazom. Kad je reč o ženama, u proseku prođe deset godina pre nego što se jave na lečenje”, ističe naša sagovornica.

Dr Božović primećuje da je muško pijenje najčešće povezano sa javnim mestima, društvom i teatralnim ponašanjem tipa „šta pije kafana”, dok je žensko pijenje obavijeno velom tajne. Žene su solo drinkeri i piju daleko od očiju javnosti – najčešće kada suprug i deca odu na spavanje, a one završe sa kućnim obavezama.

„Za razliku od muškaraca koji piju i kad su radosni i kad su tužni, i kada njihov omiljeni klub gubi i kad dobije utakmicu, i kada je ružno vreme i kad je sunčan dan, žensko pijanstvo uvek je posledica stresova i višestrukih životnih gubitaka. Kod žene je stres taj koji dilemu piti ili ne piti rešava u korist alkohola. Zbog toga mi žene koje su došle na terapiju prvo pitamo: „Šta dobijete pijenjem?” I najčešće čujemo odgovor tipa – opuštenost, bolje raspoloženje, manju napetost… Zbog toga kod žena nikada ne radimo samo na prestanku pijenja, već razvijamo koncepte rešavanja problema bez pomoći hemije“, naglašava naša sagovornica.

Kad se radi o izlečenju od ove bolesti zavisnosti, mnogo veću šansu  imaju one žene koje na terapiju dolaze sa partnerom i decom.

– U razgovoru s kolegama, došli smo do zaključka da su muževi alkoholičarki mnogo više podržavajući saradnici u odnosu na žene alkoholičara. One neguju ulogu „žrtve” koju svi žale i „svetice” koju okolina uzdiže na pijedestal. I ne odriču se tih uloga tako lako – zaključuje dr Silvela Božović.

Politika