Poezija je vredna iluzija bića

„Поезија је средиште света – све оно што се битно о човеку може рећи, и оно што се прећуткује, јер је неизговорљиво, постоји једино у поезији, и нигде другде. И није то никаква свечарска адорација, никаква протоколарна конвенционалност, поезија је уистину најбољи део нас, све остало подложно је сумњичавој провери, релативизацији и, најзад, пропасти, све је за времена, па је и данашњи свет за времена. Ако шта од њега претекне, биће то поезија.“

Овим мислима Михајла Пантића, проф. Филолошког факултета у Београду, почео је традиционални програм испред Дисовог споменика који је ове године насловљен  „Поштовани Дисе!“. У четвртак, 26. маја 2016. године, у дворишту Народног музеја окупили су се бројни гости: награђивани песници, али и будуће наде српског песништва, есејистике и књижевне критике чиме су почеле завршне свечаности 53. „Дисовог пролећа“.

Полагањем венца на споменик Владиславу Петковићу Дису, овогодишњи добитник Дисове награде Томислав Маринковић и „Млади Дис“ Огњен Обрадовић, симболично су одали пошту сенима великог претходника.

„Мада се о границама приватног као телесног пише нашироко и у дневној штампи, оне никад нису биле порозније. То ми пада напамет када улазим у похабани патинирано црвени аутобус београдског јавног превоза, у повратку с посла, шпицу! Маса тела стоји као у гроздовима, размењујући непријатности – додире и мирисе! То је онај живот где сам пао и ја! Увек ми се у емоционално појачаним ситуацијама, попут стреса или усхићења јаве поједини стихови. Верујем да би малициозни језици полутихо прокоментарисали нешто у вези са тривијализацијом. Али, овакве ситуације поуздано говоре о неколико момената: да се стихови јављају спонтано, да се њима боље и прецизније него властитим речима вербализују осећања, а сами стихови су способни да се деконтекстуализују и потом поново контекстуализују у неком другом тренутку и да добију и неку другу боју – афористичну, ироничну…Али снага поезије и лежи у томе што не бира ситуацију већ олакшава пут: подсвест налази управо тај начин комуникације са сопством. У томе је та тајна виталности, у изненађењу којим се појављује, у њеној способности да изазове ефектну пуноћу“, наводи се у Слову о поезији које песници традиционално говоре пред Спомеником, Дису и поезији у част, а ове године је то чинио Петар Матовић, песник из Пожеге.

Војислав Карановић, председник жирија за доделу награде „Млади Дис“, саопштио је одлуку да се ове године добитник награде Огњен Обрадовић (1992), песник из Ужица, а плакету му је уручио Томислав Маринковић, добитник Дисове награде на овогодишњем Пролећу.

Одлуку жирија за есеј о Дисовом стваралаштву саопштио је Милан Громовић, а диплому и новчану награду је Милици Бешић, ауторки есеја „Поетска физика Владислава Петковића Диса“ уручио  др Богдан Трифуновић, директор чачанске Библиотеке.

Дису, свом песничком претку, стихове су поклонили Војислав Карановић, Живорад Недељковић, Петар Матовић и Милан Громовић.

У програму су учествовали ученици Филип Љубојевић, Софија Димитријевић и Јован Ковачевић, победници окружних такмичења у рецитовању и лепом говору.

Програм је водила Марија Радуловић.

__________________________________________________________________