Kosturi iz ormana

Piše: Dejan Anastasijević, Vreme

Ovih dana svedoci smo neobične prepirke između dva bivša policijska funkcionera. Prvi se oglasio Goran Radosavljević Guri, bivši komadant Žandarmerije, koji je u nedeljniku „Ekspres“ osuo drvlje i kamenje na bivšeg ministra policije Dragana Jočića. Potom je Jočić žestoko odgovorio javnim reagovanjem objavljenim u listu „Alo“. Oba teksta daju zanimljivu sliku o odnosima u policijskom vrhu u postmiloševićevom vremenu i otvaraju pitanje da li se tu išta promenilo do danas.

Oko čega se spore Radosavljević i Jočić? Guri, koji je posle 5. oktobra važio za čoveka bliskog Demokratskoj stranci i bio jedan od ključnih aktera operacije „Sablja“, okrivio je Jočića da je propustio da zaštiti beogradsku džamiju tokom nereda u martu 2004. i strane ambasade u februaru 2007. godine. U ovim potonjim je zapaljena američka ambasada, a demolirano je nekoliko drugih, uključujući nemačku, belgijsku i hrvatsku, a Radosavljević tvrdi i da ga je Joćić bez razloga smenio i „pakovao“ mu šurovanje sa američkim obaveštajcima i nekakav plan za atentat na Koštunicu. Inače, bivši komandant Žandarmerije danas je u Glavnom odboru Srpske napredne stranke, a ima i firmu za obezbeđenje čiji su domaći klijenti velike državne kompanije, a inostrani na Bliskom Istoku.

Jočić nije ostao dužan pa je podsetio Gurija na slučaj braće Bitići, američkih državljana čija su tela nađena u masovnoj grobnici kosovskih Albanaca otkrivenoj u policijskoj bazi u Petrovom selu, kojom je u to vreme komandovao Guri. Bivši ministar je, sem toga, otvorio i pitanje pokušaja uklanjanja leševa sa Kosova. Zašto su srpske policijske kasarne na domak Beograda (Batajnica), ali i u unutrašnjosti zemlje tajno, u prljavim akcijama podmetanja, pretvarane u masovne grobnice poluzakopanih kosovskih Albanaca? (…) Ko je gurao hladnjaču punu leševa kosovskih Albanaca, stradalih ko zna gde i kako u dunavske plićake kod Tekije? Ko je survao neotežanu hladnjaču u Perućko jezero? A ko je tu hladnjaču potapao „zoljama“, tako da su leševi satima plivali po jezeru naočigled meštana koji su tuda prolazili“, pitao je Jočić. Usput je insinuirao da je Radosavljević u američkoj vojnoj bazi kod Frankfurta dobio neka odlikovanja, ali nije ulazio u detalje.

E sad, bivšem ministru, koji je posle saobraćajne nesreće ostao paralizovan, bi se možda moglo oprostiti što nije u toku, pa ne zna da je DNK analizom za većinu žrtava iz tajnih grobnica i hladnjača sasvim pouzdano utvrđeno ko su, gde su stradali i kako, mada je priča o „zoljama“ nova. Ali ako je Jočić dok je bio na funkciji znao Gurijeve kosovske „podvige“, zašto nije sproveo istragu i zašto je ubistvo braće Bitići do danas nerasvetljeno? I zašto, sa druge strane, ni danas nemamo odgovor na to ko je organizovao napade na ambasade i zašto Jočićeva policija nije to sprečila?

Odgovor na poslednja dva pitanja je jednostavan: zato što u zemlji Srbiji ni jedan zločin u kome su učestvovali državni organi po pravilu ne biva rasvetljen. Zato nakon tolikih godina nemamo pravosudni rasplet ubistva Ćuruvije, atentata na Vuka Draškovića, eksplozije u „Grmeču“ i tolikih drugih slučajeva. Ubistvo braće Bitići i napadi na ambasade se tu izdvajaju samo zbog toga što Amerikanci i Nemci uporno insistiraju da se odgovorni privedu pravdi. Za razliku od stranaca, domaće javno mnenje je mnogo sklonije da oprosti i zaboravi, pogotovo ako se zločin uvije u nekakav državni razlog i nacionalni interes.

Stranci, međutim, nikako ne zaboravljaju. Tehnički ministar spoljnih poslova Ivica Dačić se nedavno vajkao da se američki zvaničnici, eto, svaki put kad se sretnu s njim raspituju za slučaj Bitići, dok je uticajni nemački poslanik Ginter Kirhbaum pre neki dan izjavio da Srbija neće ući u Evropsku uniju dok se ne otkriju napadači na ambasadu.

Ali ako su Radosavljević i Jočić ljudi iz bivših režima, kako stvari stoje danas? Šta sprečava ministra Nebojšu Stefanovića da konačno ne rasveli ove „hladne slučajeve“ i rastereti diplomatske odnose Srbije sa dve najmoćnije zapadne zemlje? O tome ćemo možda čitati za nekoliko godina u nekoj drugoj tabloidnoj prepisci. U međuvremenu, ministar Stefanović ima važnija posla: da se svađa sa hrvatskim političarima zbog „Oluje“ i javno jednom od njih pominje oca i majku.

Semjuel Džonson je svojevremeno rekao da je „patriotizam poslednje utočište hulja“. Za Srbiju, kako je to davno primetio jedan stariji kolega, to ne važi: nije poslednje, nego je prvo.