Prethodni članak
Možeš ti iz Srbije, ali neće Srbija iz tebe!
Piše: Danijela Koturović*
Kakav osećaj, spakovati kofer, lična dokumenta, poneti nešto najosnovnije i krenuti iz mesta u kojem si provodio svoj dotadašnji život.
Po ulasku u neki od prevoza kojim putuješ, već razmišljaš o mestu gde život nije po propisima tvog dosadašnjeg življenja, gde je hrana, kultura samo nalik na ovu odakle odlaziš. O nekim lošim, ružnim stvarima ne želiš da razmišljaš, jer si već zgrabio prevoz, zaseo na svoje mesto, sve već odiše na čisto, primećuješ razliku. Kroz priče koje si već saznao od neke svoje rodbine, čuo si samo reči hvale, sve je na vreme i kako si zapravo želeo. Putuješ u zemlju obećanu. Razvučeš osmeh, sve nekako igra u tebi i sa velikim nestrpljenjem jedva čekaš da pristigneš, a biće “cool” imati strance među prijateljima. Raduješ se rođacima ili nekim prijateljima koje ćeš posle toliko vremena ugledati i misliš o tom divnom trenutku radosti. Poneo si i nešto od poklona, ma samo da stigneš.
Sve što ti se dešava u tih prvih meseci je nekako zanimljivo, lepo, imaš elana za sve i svašta, dokazuješ se i pokazuješ da hoćeš, možeš. Iako si stranac, brzo se privikavaš i učiš. Željan si znanja i uvek čuješ glas iz sebe koji ti poručuje da si se pronašao, da je to za čim si toliko žudeo, vapio da tvoje znanje i umeće bude plaćeno, prihvaćeno, cenjen si. Na poslu provodiš dosta vremena, ljudi oko tebe su zainteresovani za tvoje umeće, pitaju odakle si, kako se kod tebe živi, gde se nalazi to tvoje mesto, čuli su za neke manifestacije, znaju da truba zauzima sa pravom prvo mesto.
Prolaze meseci, menjaju se godišnja doba, oslobađate se osećaja stranca i taman kada se priviknete na radno vreme, put od stana do firme, popodnevne pauze, prelistavanja nekakvih novina iz kojih vire tuđa bogata sela, sve besprekorno zategnuto, osećate da vam polako počinje nedostajati ona vaša kuća, pogled kroz vaš prozor. Polako počinjete da razmišljate o sitnicama iz vašeg kraja koje vam nedostaju. Imali ste pekaru na samo par metara od vaše kuće koja vam je toliko smetala zbog buke koju je pekar pravio ranom zorom, smetao vam je miris tek razvijenih kora koje su odisale za nekakve pite, osećali ste miris bureka, raznih peciva. Sitnice su to, ali te sitnice ne može zameniti nijedna pekara tu gde ste sada. Rado biste i popili onu crnu kafu” C zlatna”, domaću uz neki keksić koji se služi baš u samom centru vašeg grada koji je sada daleko kilometrima. Hvatate sebe da sve te tako naizgled male stvari su zapravo baš te koje vam nedostaju i koje ne može novac kupiti.
Shvatate, da koliko god se trudili, tu gde jeste i gde sve teče nekim tokom lagodnim, nećete biti “domaći”, već večiti stranac. Nedostajaće vam ona vaša “Pavlović” krema, nedostaje vam kocka “najlepših želja”, pa ponekad i neka čašica one stare rakije, ali domaće iz vašeg kraja. Toliko dobrih vina, ali nemate vaš “Vranac” ili možda “Ždrebčevu krv”. Lep je osećaj kada se snađete u tuđini, otići, ali je još lepši kada na svoje dođete pa na sve te sitnice obratite pažnju i počnete uživati, onako ispočetka. I jednostavno, uviđate da vas nerviraju veličanja, hvalospevi o tuđini, jer svako od nas ima nešto usađeno duboko u srce, u srž, u ime i prezime, u postojanju. Brale moj “ Možeš ti iz Srbije, ali neće Srbija iz tebe!”
*Autorka je dugo živela u inostranstvu
______________________________________________________________
Mozemo Li znati gde Je zivela autorka?
Austrija
Ovaj blog je fantasticAn i istinit,iz licnog iskustva znam!!! Svaka cast!!!
Divno, divno!!!!
Baš tako !
Onda se setis da si radio po 12 sati i primao platu 200 evra, da si svaki dan u novinama citao kako je muz ubio zenu, kako je bila pucnjava u centru grada, kako su na Ibarskj magistrali izginuli neki mladici, kako je bila tuca na utakmici, kako je neki idiot ubio 9 ljudi u nekom selu, kako ti Vucic iskace iz frizidera, kako ti grad vodi Veljo Ilic i kompanija, kako Bajatovic prima platu 10 000 evra, kako su dvoje penzionera umrli u stanu od gladi, i sve te odjednom prodje.
E, da…
Autorki je toliko nedostajala Srbija da je „dugo živela u inostranstvu“.
Ovo su sve glupa lupetanja
mislis? nisu to lupetanja,nego nesto sto te proganja i pritiska. zelim svakom da ode i proba, ja sam zaradila malo para nakon nekoliko godina,naucila prilicno dobro jezik i naizgled trebalo bi da sve stima,ali?osecas na svakom koraku ,da ti diskretno stavljaju doznanje da nisi jedan od njih,a pogotovu posle 2 piva. za meine je ona stare :svuda podji ali kuci dodji“ zivela nasa lepa Srbija!Poz.Mrina
Па не може и јаре и паре!
Односно, не може да се сања и родно место и посао, бар у Србији – ту може само једно од то двоје!
Pozz. Zivim u inostranstvu tacno 3 godine. Ja sam prosao kroz 4 faze. Prva je odusevljenje ,sve novo ,sve funkcionise …… Posle par meseci razocarenje , svaki dan postavljas pitanje sebi dal je ovo prava stvar sto sam uradio ? Posle godinu dan stvari se normalizuju polako pocinjes da se privikavas na sve , a posle toga kad si savladao jezik,,imas ok posao ,shvatis da mozes pristojno da zivis ,nema vise toga sto te muci (nostalgija).naravno da je u Srbiji lepse,alinovde je bolje . U zemlji u kojoj ja zivim ljudi su i prvise ljubazni ,tolerantni uopsteno prem strancima. Svako treba da pokusa , pa da izmer gde je bolje. Pozdrav sa severa Evrope
sa severa? o.k Novezani i Finci su o.k i jdva cekaju da im dodu evropljani da neizumru kao narod.ali u Nemackoj koja ima mnogo izbeglica jos od rata u jugi ,je sve drugacije. Ako se necemu suprostavis ili kazes svoje misljenje ,odmah te pitaju ;A zasto si ti dosao ovde ? idi odakle si dosao.Trebas samo da naucis dobro jezik ,da bi razumeo kad oni izedju sebe pricaju,pogotovo kad misle da ich nerazumes. naravno svako treba da proba,.poz.Mrina
To je tacno Marina ,ima i toga ,ali mislim da postoji vise ogovaranja i lajanje iza ledja kod nas nego ovde konkretno u Svedskoj . Ponavljam svako treba da pokusa da zivi u inostranstvu , nije uslov da mora,ipak ponese razlicita iskustva,nauci jezik,sklopi nova prijateljstva i naravno moze da se vrati u Srbiju i donese nesto novo . Nadovezao bih se na haralampije ,da je istina da vecina ljudi zivi na ivici egzistencije u inostranstvu,al sa druge strane ipak imaju neku sigurnost sto se tice posla i novca.prva generacija uvek najgore prodje . Sto zbog priznavanja obrazovanja,jezika,pocetka od nule,prijateljstva……. Ali drugoj generaciji je mnogo bolje P.S. Nema lako zaradjene love 😉
Blogerka se uželela vruće pogače mladog sira i starog kajmaka.
U belim svetovima oko 70% naših živi na rubu egzistencije ili lošije nego velika većina domicilnog stanovništva.
U 30% uspesnih spadaju
1.
dobro udate i prizećeni Srblji. 2.
Prevaranti koji iskorišćavanje zemljaka koriste kao sveto delo odnosno pomoć bližnjem svom.
3.
Onaj najmanji deo koji svojim radom i znanjem ostvaruje dobre rezultate više od domicilnog stanovništva.
Pišem za evropu bez Švajcarske Norveške i Luksenburga posle 14godisnjeg iskustva sa 35 godina života.
Najlepse zelje nisu nase,to je sada hrvatsko
Nije tacno da u „U belim svetovima oko 70% naših živi na rubu egzistencije ili lošije nego velika većina domicilnog stanovništva.“
Samo neko glup moze tako nesto da napise
Autorka je jedna jako lepa mlada žena…