Dubler premijera Vučića

Piše: Zora DRČELIĆ, Vreme

Kada se danas govori o Vojislavu Šešelju, uglavnom se misli na Aleksandra Vučića, a to je ozbiljan udarac za političku karijeru najmlađeg doktora nauka u bivšoj Jugoslaviji. Drugo je pitanje da li je Šešelj toga uopšte svestan. Sišavši u Srbiju s haškog pijedestala, sem što je uspeo da radikale vrati u Skupštinu, njegovo jedino dostignuće je to što je (p)ostao politički kaskader. Zapravo dubler koji upada u politički šaht s fekalijama, gine pet stotina puta, batina u haustoru i skače s trećeg sprata, umesto najveće srpske zvezde – Aleksandra Vučića. Gotovo tragikomičan obrt u karijeri čoveka koji je politički otškolovao i vaspitao trenutni srpski državni vrh, predsednika države, premijera, predsednicu Skupštine i guvernerku Narodne banke Srbije. Taj obrt ne govori samo o njemu, govori mnogo i o njima.

Kada se kaskaderskim zanatom bavio za Miloševićevog vakta, bar je bio u duhu vremena. Danas se sve promenilo, samo bi Šešelj da ostane isti. Njegovo bezubo kevtanje na zapadne sile, nevladine organizacije, „dosmanlije“ i ostale sile mraka i bezumlja, ne liči na bilo kakvu smislenu političku strategiju već na bezidejnu demonstraciju potpune političke atrofije i tumaranje po arsenalu njegovih predhaških medijskih izlučevina. Otud su Vučiću naklonjeni tabloidi ponovo puni razjarenog Šešelja koji nastavlja lov na NVO veštice, tačno tamo gde su stali Željko Mitrović i D.J. Vučićević pre nekoliko nedelja u svojim „objavama“ o Soroševim plaćenicima u Srbiji. Naime, Šešelj tvrdi da su aktivistkinje civilnog sektora Nataša Kandić, Sonja Biserko, Jelena Milić – špijuni stranih tajnih službi.

I to nije pročitao u „Informeru“ nego su mu se „javili lauferi“ i drugi obaveštajci koje je sam regrutovao za blaćenje i praćenje svojih političkih protivnika. Navodno je od početka devedesetih formirao tri obaveštajne službe od kojih su dve „provaljene“, pa je morao da ih ugasi a treća koja je odolela provalama, čuveni „Laufer“, još radi: „Laufer je obnovljen, radi i sada. Tu je da mi prikuplja podatke o političkim protivnicima i o političkim procesima. Veoma sam zadovoljan kako radi.“ Prosečno inteligentan birač bi u pokušaju da makar na tren ozbiljno razmišlja o novom-starom Šešelju prvo trebalo da postavi pitanje: Ako je vojvoda politički oponent Aleksandru Vučiću koji mu je sa Tomislavom Nikolićem rasturio stranku, zašto famozni Laufer preko Šešelja ne saopšti, recimo, koji su to idioti iz vrha gradske vlasti izdali naredbu za rušenje u Savamali i ne potkopa rejting ljutih protivnika, premijera i SNS-a? Tako se nešto neće dogoditi. Šešelj izbegava svaku temu koja bi mogla da naudi Aleksandru Vučiću. Briselski sporazum, Kosovo i poglavlje 35 ga, recimo, ne zanimaju, ne izjašnjava se ni o promeni Ustava Srbije, ne zanima ga Savamala. Bavi se isključivo „velikim“ geopolitičkim temama, odnosima Amerike, Rusije i Srbije, izdajnicima, špijunima, tajnim službama, političkim ubistvima devedesetih, ukratko, bulevarskim i tabloidnim temama čija je jedina uloga podizanje medijske halabuke kako bi se pažnja javnosti skrenula s nešto malo važnijih pitanja. I da, bavi se Tomislavom Nikolićem, njegovom diplomom, imovinom… Pojednostavljeno, otkako se vratio u zemlju, a potom u Skupštinu, Vojislav Šešelj je postao jedan od Vučićevih glasnogovornika, premijerov skupštinski di-džej, koji po potrebi, u Skupštini i po tabloidima raskrinkava zapadne tajne zavere protiv Srbije, u kojima učestvuju strani plaćenici, ambasadori, hrvatski i ostali špijuni.

Nije dakle ovde pitanje šta će lideru SRS-a, prilično narušenog zdravlja, koji mentalno ne izlazi iz kalendarskih devedesetih, uloga Vučićevog dublera, nego zašto Vučiću treba baš takav dubler? Ili, jednostavno, šta će Vučiću Šešelj, pored Željka Mitrovića, Dragana J. Vučićevića, SNS poslanika Vladimira Đukanovića, ministara Aleksandra Vulina i Nebojše Stefanovića i ostalih njegovih medijsko-političkih vedeta, mlađih, svežijih i potentnijih od Šešelja?

DOBROVOLJNA ABDIKACIJA TOMISLAVA N: Kada vojvoda pomisli da je preterao u dubliranju, onda za prijateljske medije izjavi ovako: „Ja sam kategorički protiv naprednjačke vlasti u Srbiji, vi znate da su čelnici današnjih naprednjaka radikalski otpadnici. Tomislav Nikolić je izdao SRS, u njega sam imao neograničeno poverenje, zabio mi je nož u leđa, i ukrao 20 mandata. Zašto blaže napadam Aleksandra Vučića nego Tomislava Nikolića, mnogi se pitaju. Zato što je Vučić napustio stranku a da nijedan mandat nije ukrao on je bio gradski odbornik, prvo je vratio svoj mandat pa je onda napustio stranku. I tu moram razliku da pravim, a naravno ima još razloga za razlikovanje. Mi želimo da srušimo ovu vlast, ali ne da je srušimo u sprezi sa zapadnim silama i žutom patkom. Nije nama cilj da padnu naprednjaci pa da se vrate još gori, dosmanlije, Boris Tadić, Čedomir Jovanović, Pajtić. Nama je cilj da srušimo naprednjake da dođu radikali. Zato moramo da budemo strpljivi da se borimo za svaki glas u narodu da čekamo da narod u nas stekne dovoljno poverenja i da nas izglasa na izborima.“ („Pravda“, 12. septembar)

Ukratko, Šešelj je Vučiću oprostio. U stvari, nema šta ni da mu oprosti jer Vučić ništa i nije kriv. Mandat je vratio i otišao. Za sve je kriv jedino i samo Tomislav Nikolić. Oni sagovornici „Vremena“ koji se hvale poznavanjem naprednjačko-radikalskih prilika, kažu da je Vučiću dosta važno da ga sam Šešelj oslobodi krivice oceubistva i da se u javnosti stvori utisak da su njih dvojica mada na suprotnim političkim stranama ipak ljudi koji uvažavaju jedan drugog, paze se i poštuju. I to je već obavljeno. Kažu i da mu je dosta važno da ga upravo Šešelj oslobodi Tomislava Nikolića. Ne zato što Vučić sam to ne bi mogao, već zato što ne želi da se zameri konzervativno-patrijarhalnoj naprednjačkoj javnosti od koje mu zavisi rejting. Političko eliminisanje Tomislava Nikolića Vučićevom odlukom ne bi imalo toliki potres u naprednjačkoj stranci, ali bi loše odjeknulo u biračkom telu. Poznavaoci tvrde da u premijerovoj kalkulaciji Nikolićeva svojevoljna abdikacija sa mesta predsedničkog kandidata za još jedan mandat vredi više nego nekoliko procenata dodatne popularnosti i podrške koju bi dobio Šešelj.

Način na koji se predsednik Nikolić diskredituje u direktnom prenosu razgovora Vučića i Šešelja i doslovno primorava na dobrovoljno odustajanje od daljih predsedničkih ambicija već smo imali prilike da gledamo u Skupštini. Šešelj iz poslaničke klupe, nekim samo njemu svojstvenim, familijarnim tonom i uprkos tome što mu persira, pita Vučića: „Nećete valjda reći da je na pošten način diplomirao? Je li jedan ispit polagao? Evo, ako mi vi kažete da jeste, ja podnosim ostavku na funkciju narodnog poslanika.“ Kamera na Vučiću. On zadržava dah, pogled mu beži nagore, neprijatno mu je, tužan kao dete koje ispašta zbog tuđih grešaka. A Tomislav Nikolić je svakako ranjiv kandidat za novi mandat predsednika, o čemu se može čitati po tabloidima što zbog nekretnina svojih sinova, što zbog prihoda humanitarne organizacije supruge Dragice, što zbog diplome. Ukratko, bilo bi najbolje da se sam povuče i ode u zasluženu penziju. A u tome bi mogao da mu pomogne Šešelj, jer Vučić teško diše i prevrće očima.

Nedavno je po medijima i društvenim mrežama kuso i repato počelo da se šegači s Nikolićevim „not yet“ kada se poslužio engleskim da odgovori na pitanje o predsedničkoj kandidaturi za nove izbore, pa je dozlogrdilo, konačno i predsedniku: „Treba stvoriti utisak da je predsednik Srbije seljak i da je to za Republiku nezamislivo i ponižavajuće“, rekao je Nikolić. Pitanje je na koga je predsednik mislio, ko to hoće da stvori utisak? Izgleda da je predsednik javno ljut na premijera, ne zato što možda sumnja da je iza političko-medijskih blaćenja njega i njegove porodice sam vrh SNS-a, nego zato što SNS sa Aleksandrom Vučićem na čelu ni prstom ne mrda na sve tabloidne prozivke i ismevanja predsednika države. Naprotiv, Aleksandar Vučić preglasno ćuti. Kada se na društvenim mrežama pojavi nešto što se lično tiče Aleksandra Vučića i njegovih najbližih saradnika, onda on sazove konferenciju za novinare, izvređa i izviče se na sve redom. Dakle, Tomislav Nikolić nije među zaštićenima.

Ali, Vojislav Šešelj – jeste.

DVOLIČNA POLITIKA: Pošto je isprozivao Natašu Kandić i pozvao državu da je „privede pravdi“ zato što „radi za Hrvate, muslimane i Albance“, Šešelju nije palo na pamet da bi mogao da krivično odgovara za ono što je izgovorio o njoj i drugim aktivistkinjama iz civilnog sektora. No, razume se da niko nije reagovao. U Vučićevoj Srbiji tabloidni napadi i afere služe za anesteziranje javnosti i odvlačenje pažnje, i sasvim namernu podelu društva na izdajnike i pravoverne, strane plaćenike i rodoljube. A tu podelu diktira direktno sam vrh države, tačnije premijer Vučić. Setimo se kako je zvanično, recimo, u Busijama ovog leta podučavao Srbe da „nisu svi Hrvati krivi“ za Oluju i etničko čišćenje Srba, ali je gotovo istovremeno, njegova medijsko-stranačka kamarila urlala kako je sadašnja Hrvatska ustaška tvorevina, a da su oni koji odlaze na letovanje u NDH izdajnici srpskog naroda, isti oni koji se bune zbog dve srušene šupe u Savamali. Ko poznaje prilike u Srbiji, zna jako dobro da takvi prilozi i tekstovi po medijima ne bi mogli da prođu bez prethodne Vučićeve supervizije. Ili kada se prvo smeje ideji kako neko može i da pomisli da njemu ambasadori daju sugestije o sastavu nove vlade, pa onda posle mesec dana izjavi kako to što nije još formirao vladu „nije nikakav hir, već imamo ozbiljnih problema“, da bi tog istog dana svi njegovi mediji, „Kurir“, „Informer“, „Novosti“, „Alo“, „Pink“… „ozbiljne probleme“ protumačili kao „pritisak svetskih centara moći“. Naravno da je u tim medijskim tumačenjima reči Aleksandra Vučića svoju ulogu imao i Vojislav Šešelj koji je tih dana objašnjavao da je Vučić pod jakim pritiscima zapadnih sila i da zato ne može da formira vladu (intervju za „Novosti“, 23. jul).

Nema sumnje da je neki dogovor o nenapadanju između Vučića i Šešelja napravljen. I to možda baš kada su u četiri oka razgovarali na sastanku o formiranju vlade, kada je Šešelj došao sam a Vučić zato, tobože, zamolio svog šefa kabineta da izađe iz sale. To je jedini razgovor između njih dvojice za koji znamo da se dogodio u četiri oka. Da li je tada bilo nekakvog dogovora, možemo samo da nagađamo, ali jedno je sigurno. Svojim ophođenjem su uspeli da stvore utisak u javnosti da se, eto, uprkos razlikama u viđenjima o konačnom putu Srbije, međusobno poštuju i uvažavaju. Ne treba zaboraviti da je država ostala nepokolebljiva na zahteve Haga o izručenju troje radikala. A pre toga i na pozive iz Haga da se vrati Šešelj. Vučiću je, nema sumnje, Šešelj dragocen na više načina. Ne samo da umesto njega u Skupštini i van nje obavlja prljavije poslove u obračunu s opozicijom, „dosmanlijama“, izdajnicima i stranim plaćenicima zahvaljujući čemu će uvek biti u prilici da ističe svojupravovernu politiku. Nema sumnje i da je dobio signal bilo od onih koji brinu o njegovom rejtingu bilo od nekih drugih da njegov povišen ton, koji se u narodu zove urlanje, na konferencijama za novinare, uvrede koje upućuje svima redom, bes i nezadovoljstvo koje iskaljuje, gubljenje takta, perspektivno nimalo nisu dobri za njega. I da bi trebalo da tu vrstu agresivnih nastupa malo više prepušta svojoj medijsko-skupštinskoj mašineriji koja to ionako već obavlja za njega, i u kojoj je Vojislav Šešelj važna karika. A da se Vučić, ipak drži one pozicije u kojoj nudi „nešto drugo“. Dragocen mu je Šešelj i zbog toga što ga je i zvanično oslobodio krivice oceubistva. Tako njegova biografija pred naprednjačko-radikalskim korpusom pristalica postaje besprekorna.

VEŠTICA IZ ORMARA: Na kraju krajeva, nije Vučić prvi koji vešto manipuliše Šešeljevom omiljenošću u onom delu biračkog tela koje ga i te kako zanima. Slobodan Milošević je takođe bio odličan u tome i obično je upotrebljavao popularnost vojvodinu kako je to njemu odgovaralo, a dr Vojislav Šešelj, o čijoj inteligenciji se vazda pripoveda kao o vrhunskoj – nije imao ništa protiv. Ukratko, kao da mu je svih tih godina Miloševićeve vladavine odgovaralo da bude „omiljeni Miloševićev opozicionar“, ali ne i neko ko bi preuzeo odgovornost za bilo šta. A tako je i danas kod Vučića. Miloševiću je, u to vreme, bilo važno da u opoziciji ima nekog ko je dozirano popularan i na svaki način radikalniji od njega. Danas je to važno Vučiću. I kada je ove godine Šešelj ponovo uveo radikale u Skupštinu, bilo je onih koji su se pobojali da slede vremena kad ćemo glasati za Vučića kao za „manje zlo“ jer nam preti šešeljizacija Srbije.

Kao da niko nije primetio da nam se šešeljizacija već dogodila, samo što se drugačije zove.

________________________________________________________________