Šta je starije, roditelj ili dete?

Sve češće čujem pitanje od roditelja sa čijom decom radim: Kako da motivišemo decu da samostalno rade domaće zadatke? Mislim da je tako skoro i naslovljen jedan članak koji sam pročitala (i koji se bavio veštinama učenja, pa je sa te strane bio i sasvim adekvatan). Pitanje me pomalo ljuti, a pomalo i razoružava. Dragi moji roditelji (i sama sam jedna od vas), kada odem kod vulkanizera da promenim gumu na autu, ne vidim njegovog tatu kako sedi pored i dodaje mu alat. Zapanjujuće ista stvar se dešava i u frizerskom salonu, nikada nisam videla frizerku kojoj majka asistira u šišanju i oblikovanju frizura klijenata. U operacionu salu ulazi hirurg, možda u sebi nosi maminu i tatinu podršku (ili frustraciju koja ga je naterala na dugogodišnje studije i stresan rad za male pare), ali nikada nisam čula da je neko zaista video njegove roditelje, glavom i bradom, u toj sterilnoj okolini. Smela bih se opkladiti da postoje i važeći propisi protiv takvih probijanja granica.

Mi u mnogome određujemo budućnost naše dece. Naša ljubav i podrška, kao i izostanak iste, neminovno i direktno oblikuju dušu našeg deteta. Da li će ono biti ostvareno i srećno u životu i da li će imati šta da prenese svojim potomcima, zavisi kako od genetskog materijala koji smo mu začećem preneli, tako i od sredinskih faktora u kojima smo ga odgajali. Ako smo već smatrali da je partner koga smo mu izabrali za drugog roditelja svojim kvalitetima zaslužio to počasno mesto u našim životima i da su naši geni, pa recimo „najbolji“ (malo je onih koji će za sebe reći da nisu dobar genetski materijal) i ako smo mu dali sve što smo mogli u prvim godinama razvoja, zašto odjednom gubimo poverenje u superiornost svoje genetike i ljubavi na prvom testu koji naiđe, a to je polazak u školu? Deca nisu ta koja se plaše škole, mi smo ti koje hvata panika i koji im prete rečima: Videćeš ti kada kreneš u školu. Neće to moći tako.

Pitanje je: Šta je to što MI više nećemo moći jednoga dana kada nam dete krene u školu? Škola je za dete obaveza, kao što Vaše radno mesto obaveza za Vas. Ako bi neko neprestano radio Vaš posao ili Vam se mešao u način na koga ga obavljate, pa budite iskreni, koliko bi Vam vremena trebalo da sve batalite i krenete linijom manjeg otpora. Upravo to rade i naša deca, a mi onda to nazovemo lenjošću i razmaženošću i još im na osećaj neadekvatnosti navalimo i osećaj krivice jer ne rade ono što se od njih očekuje. Još veći problem nastaje kada roditelj i nema posao (što je nažalost sve češći primer u današnje vreme). Tada njegova/njena zainteresovanost za gradivo osnovne škole postaje još veća. To je priznajem zdravija zanimacija nego trovanje sadržajima koje plasiraju pojedini mediji, ali postoji toliko uzrasno adekvatnijih stvari kojima bi se mogli baviti dok tražite odgovarajuće (ili bilo kakvo) zaposlenje od urušavanja samopoštovanja i emocionalnog razvoja deteta koje ste tako brižljivo gajili pretodnih 7 godina.

To što će dete dobiti lošu ocenu jer nije tačno uradilo domaći ili ga nije uradilo uopšte ili nije naučilo lekciju, nije Vaša ocena i nije potvrda Vašeg neuspeha da u vremenu u kome živimo prevaziđete postignuća svojih roditelja, koji su u Vašim godinama „gradili kuću, imali svoja kola (ne pod kreditom) i po 10 godina radnog staža i planirali porodične odmore“. Ocene koje profesori daju u osnovnim školama pripadaju deci i ne upisuju se u natalne karte „koje im određuju im sudbinu“, već u školske dnevnike i služe u vaspitno-obrazovne svrhe. Nose poruku koju dete treba da dobije kako bi se pripremilo za ovaj lepi, ali i surovi svet koji ga čeka kada odraste. Služe da ih ojačaju i opreme veštinama potrebnim da prevaziđu nas, svoje roditelje. A nama ostaje da prihvatimo da naš put rasta iznad generacije naših roditelja ne vodi kroz materijalnu potvrdu, već kroz spremnost da se suočimo sa opasnošću koju generacija ispred nas nije imala, a to je da u borbi traženja svoga mesta i smisla života zanemarimo interese potomstva. Naši roditelji su imali za izazov da osnaže zemlju koja raste, nama je zadatak da osnažimo decu koja treba da žive u zemlji koja slabi. Oni su ti koji će ponovo da grade, a sa čim će, ako im ne dozvolimo da izuče zanat?

Naša uloga kao roditelja je da postavimo granice, zahteve i pravila. Kada to uradimo onda svojom verom u dete i njegove sposobnosti stojimo čvrsto na svom mestu i pustimo ga da slobodno nađe svoje načine da naše zahteve ispuni. Njegove metode možda neće biti ni nalik našim, možda će na tom putu grešiti mnogo više nego što je nama komforno da prhvatimo, ali naša uloga je da podržimo i ohrabrimo, nagradimo i kaznimo i iznad svega da dopustimo da se svi potencijali deteta razviju u najvećoj mogućoj meri. Ako nema slobode da se bira sopstveni put i da se plati cena za sopstvenu grešku, nema ni razvoja samopouzdanja, ni osećaja za inovativnost i uspeh. Kada dete samo zasluži svoju odličnu ocenu, lekcija koju tada dobije u osećaju koji upozna neprocenjivi je motivator u njegovom daljem razvoju i vredan je svih grešaka i loših ocena koje su mu prethodile.

Tri roditeljska koraka koja trebaju školarcu:

1. Postavimo zahteve
2. Verujemo u naše mališane, čvrsto stojimo uz njih i ne radimo ništa
3. Kažnjavamo neuspehe i na kraju pohvalimo i nagradimo uspeh

Jadranka Matijević, psihoterapeut u superviziji

_______________________________________________________________________