Prethodni članak
Sit gladnom ne veruje
Ако будете пустили сузу, немојте се стидети, то је само знак да сте људи.
Ово писање иницирао је прилог у Дневнику 2 на РТС 29.11.2016.године.
Брат и сестра се јављају за добровољно служење војног рока, са жељом да наставе да раде у Војсци Србије као професионални војници. Шта је мотив? Богаћење – сигурно није. Авантуризам – постоји могућност. Патриотизам и прилика да се заради корица хлеба – сигурно.
Али како изгледа бити професионални војник. Припадник најбројније и најугроженије категорије запослених у Војсци Србије. Сви о томе могу само да причају. Али они који живе тај живот су једини који то стварно знају.
ПРОФИЛ ПРОСЕЧНОГ ВОЈНИКА ПО УГОВОРУ
Просечни професионални војник (што не значи да нема професионалних војника у горој ситуацији), је стар око 35 година, ожењен, са једним дететом, незапосленом супругом и живи приватно у месту службовања.
Просечна цена изнајмљивања једнособног стана у мањим местима износи око сто еура, режије око шездесет еура, ако се ради о просечном месецу у години, без грејања, поласка детета у школу и сл. Значи месечни трошак 160 еура или у динарима близу 20.000 динара, плата око 31.000 динара. За живот трочлане породице остаје неких 11.000 динара месечно или 370 динара дневно, односно 123 динара по глави. Да ли је ово довољно макар и за храну?
Тешко је свима наравно. Нека се тај професионални војник потруди па нек нађе и неки додатни посао… Вероватно радо, али не може. Закон о Војсци Србије то изричито забрањује и то не само закон већ и реалност. Како се бавити додатним послом када немате радно време. Никада се не зна када професионални војник може бити позван у јединицу. Поред тога никада се не зна да ли ће се радно време завршити у 15.00 часова или ће бити потребе за прековременим радом. Да је исти плаћен не би било проблема. Прековремени рад који далеко прелази законски максимум решава се прерасподелом радног времена и слободним данима, који се веома често не могу искористити.
Како ово превазићи? Како прехранити породицу?
Терени, страже, копнена зона безбедности, мировне мисије…. Професионални војник оставља породицу и одлази. Рођење детета, прва реч, први корак, полазак у школу, пунолетство, слава … већем броју ових догађаја професионални војник не присуствује. Он почиње да живи да би радио, а не да ради да би живео. Дневнице смањене. Услови нехумани. Професионални војник инвестира. Купује чизме, пошто оне које има пропуштају воду. Како их купује? Готовог новца нема. Кредит или административна забрана? Питање је сад. На наведеним активностима ваља одржавати хигијену, средстава нема, значи морају се докупити. Храна углавном слаба, значи мора се докупити и тако у недоглед. Не дао Бог да се војник разболи, лекова нема, тек још један трошак.
Професионалном војнику није само терен терен. Терен је сваки дан на радном месту. Професионални војник нема канцеларију. Долази ујутру на посао у просторију без грејања где се не ретко пресвлачи и на температурама близу нуле, након чега излази напоље и тамо проводи остатак радног времена, без обзира на кишу, снег, ветар … Али и на радном месту нема средстава за рад. Донира се за куповину тримера, косачица, потрошног материјала, папира… Нема довољно људи, мора се одрадити и посао колеге који није издржао и отишао…
Ех, да… да се не заборави. Пријемом у службу професионални војник је држави дао нешто, нешто највредније што има – заветовао јој је свој живот.
Ко је захвалан том професионалном војнику? Углавном нико. Узми, искористи и баци. Професионални војник је углавном потрошна роба. Рок трајања 40 година, мада се може продужити још коју годину, зависи од степена израбљености. Ретко коме се посрећи па агонију настави у подофицирском чину, али то није тај просечни професионални војник.
Како се ова прича завршава. Просечни професионални војник који је у војсци провео 22 године живота, који је 22 године породицу остављао на маргини, са 40 година одлази на улицу, без стана, без пензије, без награде, без хвала. Коме треба истрошен човек?
Ето само толико, чисто да се зна.
Војни синдикат Србије
______________________________________________________________________
Ali Vučic i njegov vozač kazu da vam je dobro, sram vas bilo kako smete tako? Mora da ste strani plaćenici ili Jeremicevi botovi.
Kod vas je oruzije, do kada više da trpimo. Kad je mogao Legija može i pošten narod. NA ULICE!!!
Svetski planeri su uspeli, najzad je u većini država sveta dostignuta kritična tačka sukoba onih koji doprinose budžetu i onih koji troše taj budžet.
I dok se te dve grupe svađaju, političari uživaju.
A svi koji su na budžetu moraju da shvate da je količina novca ograničena i da svako povećanje plata od 1% drastično povećava deficit budžeta, čime se država tera u novo zaduživanje.
Lekari traže za sebe, prosvetari za sebe, vojska za sebe…
Kako to da se nikad nisu udružili pa da SVI traže bolji život za sve njih u javnom sektoru?
Zašto ne traže da se ograniče plate u javnim preduzećima, i da se višak uplati državi, pa da se od toga povećaju njihove plate?
Zašto ne traže da se npr. u vojsci smanje plate generalima i vojnim penzionerima koje su nenormalno visoke, zašto ne traže da se smanji broj generala i drugih oficira, ili neka zarže činove, ali će dobijati manju platu jer ne mogu svi biti generali?
Zašto u prosveti ne traže da se ograniči broj redovnih profesora na fakultetima, ima li smisla da svakih 5 godina svi docenti idu u vanredne, a svi vanredni u redovne ako ispunjavaju relativno smešne uslove na univerzitetima u Srbiji?
Koliko to košta budžet što imate katedre na fakultetima na kojima ima po 5 i više redovnih profesora? U normalnim državama nije dovoljno ostvariti minimalne potrebne uslove, potrebno je i da postoji slobodna pozicija za neko zvanje, jer zašto bi država davala platu redovnog profesora za posao koji može da obavlja i docent za 30% manju platu?
Zašto ne tražite da se smanje troškovi u zdravstvu kroz racionalizaciju potrošnje materijala, grejanja (da se menja stolarija, uradi termo izolacija…) i drugih materijalnih troškova?
Zašto ne tražite da se u zdravstvu ukine rad pojedinaca na više mesta – ima onih koji rade na Medicinskom fakultetu sa punim radnim vremenom i celom platom, plus imaju neku funkciju na nekoj od klinika, opet za punu platu, dok nam mladi lekari odlaze iz zemlje?
Ovde niko ne traži da se reše PRAVI PROBLEMI, nego je bitno samo da se plata poveća za 5 ili 10%. A tih 5 ili 10% je NIŠTA.
Ovde i da se dupliraju plate, život neće biti normalan, jer će cene otići 150%, a mi ne umemo da sprečimo trgovce u tome, jer nismo složni. Zašto u Nemačkoj ne podignu svi trgovci cene bar 5%? Mislite da tamo trgovci ne mogu da se dogovore? Pa čitajte šta je sa kartelom proizvođača kamiona, kojima se smeši moguća kazna EU od 100 milijardi evra.
Nego, nemci neće da dozvole da ih neko pravi magarcima, ako neko podigne cene 2%, jednostavno neće kupiti tu robu i tačka, a mi ćemo i dalje da kupujem i gunđamo – ali ćemo da kupujemo.
Кака бре војска какви плаћеници.Па њиг би полицајци и џандари умлатили за десет минута.