Zašto Vučić proizvodi neprijatelje

Antonela Riha, BIRN

Prema poslednjem objavljenom istraživanju javnog mnjenja u Srbiji, koje je početkom avgusta radila agencija Faktor Plus, popularnost premijera Aleksandra Vućića i njegove SNS prešla je 50 odsto.

Sudeći po ovakvim rezulatatima premijer Vučić bi mogao da se opusti i sprovede „bolne reforme“ rizikujući i  po koji niži procenat podrške.

Ipak, ono što je konstanta njegove vlasti od kada je 2012 postao prvi potpredsednik Vlade Srbije a zatim u aprilu ove godine i premijer, je kreiranje atmosfere straha da je ugrožena ne samo njegova Vlada već i sam život.

Poslednji primer je izjava ministra za rad i socijalna pitanja Aleksandra Vulina povodom privremenog puštanja lidera SRS Vojislava Šešelja iz pritvora Haškog tribunala.

“Haški tribunal kontrolišu SAD i SAD su ga pustile – SAD kroz njegova usta sada govore da će rušiti našu vladu,” upozorio je ministar Vulin 12. novembra, u danu kada je Šešelj sleteo na surčinski aerodrom.

Vukašin Pavlović, profesor političke sociologije na Fakultetu političkih nauka ukazuje da „mi odavno nismo imali vladu koja ima tako jaku podršku međunarodne zajednice.”

“Postoji potreba i unutrašnja i spoljna da se održi visok rejting vlasti da bi se završila pitanja koja imaju geostrateški značaj poput Kosova,” kaže Pavlović.

On veruje da stalnim insistiranjem na zaverama i ugroženosti vlast pokušava da obezbedi što širu podršku za promene koje namerava da sprovede.

“Situacija u kojoj se stalno predstavlja da je neko ugrožen skreće pažnju sa velikog dela društva koje je ugroženo siromaštvom,” objašnjava Pavlović.

“Proizvodnja i upotreba neprijatelja” je često korišćena taktika opstanka na vlasti objašnjava socijalni psiholog profesor Dragan Popadić sa Filozofskog fakulteta.

Takav neprijatelj je najčešće neka ideološki suprotstavljena grupa koja ugrožava vlast.

“Ali u stranačkim borbama ispražnjenim od ideologije, kakve se kod nas vode, neprijatelj može da bude bilo ko, od pojedinca do drugog naroda. Ništa jednostavnije od vladanja gde se vlastite sposobnosti dokazuju lepim obećanjima a neispunjena obećanja objašnjavaju radom neprijatelja,” kaže Popadić.

Već dve godine najčešće prozivan neprijatelj je tajkun Miroslav Mišković. U oktobru 2012. godine tabloid Informer je izveštavao kako će sukob njega i Vučića “odrediti ne samo sudbinu Vlade već i cele države” i preneo Vučićevu poruku: “Znam da su ti koji su protiv mene moćni..znam da sam im veliki problem zato što nikada neću odustati i zato što sam spreman da platim svaku cenu!”

Nakon što je protiv Miškovića pokrenut sudski proces Vučić je optuživao medije i novinare koji su kritični prema vladi da su Miškovićevi plaćenici.

Povodom aktuelnog štrajka advokata “pridružio” se ministaru pravde Nikoli Selakoviću (SNS) u optužbi da Mišković stoji iza organizacije protesta.

“Potpuno sam siguran da će pojedini tajkuni dati sve od sebe da se nikada ne dočeka kraj suđenja i da nikad ne dođe do pravosnažnih presuda, malo političkim putem, malo advokati, malo neko treći,” uveren je Vučić.

Osim tajkuna državu “napadaju” i bizarne ličnosti poput Nikole Sandulovića koji je predstavljajući se kao predsednik (nepostojeće) Republikanske partije i savetnik premijera Zorana Đinđića pokušao da polemiše sa premijerom tokom njegovog predavanja na London School of Economics što je u tabloidu bliskom vladi ocenjeno kao “pokušaj državnog udara”.

Slučaj Sandulović je ubrzo zaboravljen, otkrivena je nova opasnost. Kada je početkom novembra u Miškovićevom hotelu Crown plaza održan sastanak Trilateralne komisije javnost je obaveštena da su kontradivrezioni tim i protivteroristička jedinica otkrile kameru u salonu gde je premijer trebalo da održi sastanke sa državnicima i biznismenima.

Vojno bezbednosna agencija nije poverovala osoblju hotela da su kamere uobičajene u takvim objektima i pokrenula je istragu o prisluškivanju.

Rezultate te istrage još uvek ne znamo kao što je ostalo nepoznato ko je sve i zbog čega u novembru 2012. prisluškivao telefone predsednika Srbije Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića tada prvog potpredsednika Vlade.

Bezbednost premijera “ugrozili” su i novinari. Pošlog leta nije uspeo da ode na najavljeni trodnevni odmor.

“Naprasno je odustao od boravka na Borskom jezeru jer su sobu pored njegove iznajmili “sumnjivi tipovi” navodno novinari CINS-a i BIRN-a,” objavljeno je na naslovnoj strani Informera uz fotografije novinara “špijuna”.

U aprilu 2013. uoči potpisivanja Briselskog sporazuma o normalizaciji odnosa sa Kosovom  Vučić je otkrio: “svakog sekunda stižu poruke da će me ubiti”.

Novinarima agencije Tanjug pokazao je poruke iz svog mobilnog telefona a najčešće citirana je: “Izdao si Kosmet. Bićeš ubijen kao Zoran iz DS-a”.

Nije poznato da li je otkriven autor ove SMS pretnje, ali je ova poruka je podsetila na atmosferu uoči ubistva Zorana Đinđića.

Ostalo je nepoznato i ko je slao preteće poruke porodici premijera. Novinarima se požalio kako njegov “petnaestogodišnji sin plače i priča kako će da se ubije zbog pretnji koje dobija na Fejsbuku”.

Mesec dana kasnije u maju 2013. upravo je sin postao predmet afere zbog koje je, kako su pisali mediji, Vučić nameravao da podnese ostavku.

Zatim se ispostavilo da su pokušali da ga “ucene lažnom informacijom da je njegov šesnaestogodišnji sin Danilo pretukao golmana Vladimira Stojkovića” na beogradskom splavuRiver.

Zavera je potekla iz MUP-a, tvrdili su tabloidi a Vučić je podneo krivične prijave protiv N. N. lica iz vrha policije. Ishod ove istrage takođe je nepoznat a slučaj odavno nestao sa stranica štampe.

“Ono što na početku izgleda jednostavno – svakodnevno otkrivati nove afere – uskoro i za samu vlast postaje komplikovanije jer se i neprijatelji troše pa se moraju pronalaziti novi i novi,” objašnjava Dragan Popadić mehanizam vlasti koja preko bliskih medija stalno održava atmosferu vanrednog stanja.

“Postupak koji je isprva jako jeftin – bez ikakve odgovornosti se neko može izručiti tabloidima ili čak zatvoriti – uskoro ima svoju cenu jer se bar neke optužbe moraju potvrditi i neki procesi dovesti do kraja, a jedini način da se isfabrikovne afere zaborave je ‘otkrivanje’ novih, još dramatičnijih,” kaže Popadić.

Za razliku od zaboravljenih krivičnih prijava, afere u koje je bio upleten brat premijera Vučića imale su drugačiji epilog.

Kažnjeni su žandari koji su ga u septembru ove godine, tokom Parade ponosa, pretukli jer nije hteo da se legitimiše a tabloidi su to opisali kao napad na porodicu.

Mesec dana kasnije, porodicu je “napao” i predsednik opozicione Nove stranke Zoran Živković izjavom da Vučićev brat ima privatan biznis.

Ekspresnom istragom je utvrđeno da je bio žrtva falsifikatora koji su još 2010. lažnom ličnom kartom na ime Andrej Vučić otvorili firmu, koja je, kako je objasnila poreska policija “ciljano osnovana radi zloupotrebe u privrednom poslovanju”.

Naši sagovornici profesori Pavlović i Popadić slažu se da “upotreba neprijatelja” nije karakteristična samo za Srbiju.

“To je politički pragmatizam populističkog tipa sličan kao u Mađarskoj, Turskoj i koji može da ima veoma autoritarne ishode,” kaže Vukašin Pavlović.

“Razotkrivanje afera i zavera i obračunavanje sa raznoraznim neprijateljima postaje obrazac bavljenja društvenim problemima. Takva taktika je kratkoročno veoma efikasna za one na vlasti, ali dugoročno je pogubna i za njih i za društvo. I kada se vlast promeni, ona će ostaviti za sobom jedno razoreno društvo neotporno na populističku demagogiju i diktatorske aspiracije. To je ono što nam se već desilo devedesetih,” podseća Dragan Popadić.