Prethodni članak
Obeležena godišnjica Rudničke ofanzive
Обележена годишњица Рудничке офанзиве
У Горњем Милановцу обележена је 102. годишњица чувене Рудничке офанзиве у Великом рату, битке која је променила ток Првог светског рата.
Венце на бисту војводи Живојину Мишићу положили су председник општине Горњи Милановац Дејан Ковачевић, заменица председника општине Јадранка Достанић, представници Војске Србије и Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова Србије.
– Задовољство ми је што са времена на време можемо да се окупимо и евоцирамо успомене на један од, по мом мишљењу, најзначајнијих догађаја у историји Горњег Милановца. Реч је о 3. децембру 1914. године и одлуци генерала Живојина Мишића да се крене у једну општу контраофанзиву, која ће за последицу имати да средином децембра 1914. године читава Србија, укључујући и наш престони град Београд, буду ослобођени од аустроугарске војске. Ми говоримо о Сувоборско-колубарској бици која је трајала око месец дана, а најзначајнији период је од 28. новембра па све до 3. децембра 1914. године, када су, на Јабуци, испаљени први плотуни и када је кренула контраофанзива. Како је из зграде Окружног начелства издао наредбу за отпочињање Рудничке офанзиве и као захвалност за све што је урадио, Живојин Мишић проглашен је за почасног грађанина Горњег Милановца – истакао је историчар и вршилац дужности директора Музеја рудничко-таковског краја Александар Марушић.
Извор: КАБИНЕТ ПРЕДСЕДНИКА ОПШТИНЕ
_________________________________________________________________________
Овде се коментари остављају углавном у вези неких безначајних политичких препуцавања. Интересантно је када је реч о вестима везаним за важне историјске догађаје, због којих смо данас слободни, ту смо неми. Не дај Боже неко и да присуствује оваквом догађају. Нико нема ту „врлину“ као Срби- да не поштује своје.
Па, ето, кад већ нема других дежурних коментатора, а први коментатор је прозвао критиком да на овакве вести нема толико коментара…
Пре више од 100 година наше војсковође и већина политичара, уз подршку народа, одбијали су да пристају на понижења чак и ако су знали да ће их аустријска војска прегазити, само је било питање времена.
Да је овај народ тада живео, пљувао би по тим војсковођама и политичарима што су их увукли у рат и изазвали толика уништавања имовине и толики број угашених људских живота.
А исто то нам се поновило 90-их. Не спорим да можда не би било тако да смо имали мудрије политичаре, али ултиматуми би свакако остали. Баш бих волео да видим да су 90-их на власти били нпр. Ђинђић и Драшковић, шта би урадили кад би им ови из НАТО тражили да крстаре нашом земљом кад им се ћефне, направе базу где они хоће…
Шта ћемо кад смо државу направили на путу ка Истоку.
Прво смо били важни османлијама да преко нас згазе Европу, затим смо били важни немцима као путни правац ка нафтним пољима на Блиском Истоку, и то у два светска рата, касније смо се нашли између два војна блока, а после…
Е, после се нисмо нашли нигде, тако да смо још увек нигде.
Све оно што су пре 100 година постигли наши војници са нашим славним војсковођама на челу, ови модерни политичари не само да су анулирали, већ су нас уназадили за 200 година – сад смо отприлике у ситуацији као пред Први српски устанак!