Lazar Mutap: Sivi soko sa Vujan planine

Lazar Mutap Čačanin rođen je u selu Prislonica, na pola puta između Čačka i Gornjeg Milanovca, u blizini manastira Vujan. Nadimak Mutap dobio je po zanatu koji je radio. Kozopred (kako se zvao u zlatiborskom i ariljskom kraju) je mutavdžija, čovek koji striže koze i od toga tka prostirke i vreće.

Različiti izvori, Lazarevo prezime navode drugačije. U Karađorđevom „Delovodnom protokolu“ 13 puta je napisan kao Lazar Mutav, a dva puta kao Mutap. U Cvetkama kod Kraljeva, u crkvi brvnari koja je 1812. godine obnovljena, na prestonim ikonama piše da su dar vojvode Lazara Mutafa. Isto tako ga naziva i Prota Mateja Nenadović. Konačno, u dokumentu koji su 1806. sastavili Srbi u Ostružnici i poslali sultanu, među 11 potpisnika je i Lazar Mutavović Knez Dragačevski. Tako mu je ime napisano i na spomeniku sinu Vuku.

Kada je buknuo Prvi srpski ustanak, Lazar Mutap je među prvima stao u četu starešina Rudničke nahije. Ubrzo je postao buljubaša, odnosno oficir, kod vojvode Milana Obrenovića. U bići na Karanovcu 1805. godine je izašao na glas, a odlikovao se u bojevima na Sjenici, Prijepolju, Drini, Mišaru, Loznici i Deligradu.

Most

Mutap je na reci Bresnici napravio drvenu ćupriju koja i danas nosi njegovo ime.

U prvoj ustaničkoj godini njemu pripadaju najveće zasluge za osvajanje Čačka. Učestvovao je 1809. godine u Karađorđevoj ofanzivi na Sandžak, i ponovo na Drini kod Loznice. Karađorđe je za lozničku bitku rekao da je trajala neprekidnih osam sati, da su se puna dva sata srpska i turska vojska sudarale sabljama i da do tada takve bitke nije bilo.

U borbama na Drini, Laza Mutap je ranjen u ruku. Legenda kaže da je tako Sveti Nikola postao njegova slava (koju i danas slave Mutapovi potomci). Naime, ranjeni Mutap se molio tom svecu i na kraju uspeo da pobedi Turke u borbi.

Godinu dana kasnije Karađorđe ga je proglasio za vojvodu. U poslednjoj godini Prvog srpskog ustanka (1813.), Mutapova vojska je katastrofalno poražena na Deligradu i Moravi.

Za razliku od mnogih srpkih ustaničkih starešina, Lazar je posle sloma ustanka ostao u Srbiji. Bio je iskreni saradnik Miloša Obrenovića i u najužem krugu za organizaciju i dizanje Drugog srpskog ustanka.

Kada je Obrenović u Takovu podigao ustanak protiv zuluma, Mutap je prvi sa svojom vojskom udario na Čačak. Turci su u toj borbi pretrpeli težak poraz, ali je i sam Knez Dragačevski nastradao. U trenutku kada su Mutapove snage nadjačale ušančene Turke oko čačanske džamije, dogodilo se da se grupa osmanlija povlačila iz Konjevića i ušla u Čačak, pravo Mutapu iza leđa. Tako se Lazar sa svojom vojskom našao između dve vatre.

Mutap je teško ranjen. Odatle je otišao u svoje selo Prislonicu i malo nakon toga podlegao povredama. Sahranjen je prvobitno u Gornjoj Trepči, a kasnije su mu kosti prenete u manastir Vujan. U tom manastiru se i danas čuva barjak kojim je svoje ljude vodio u boj. Na njemu su s jedne strane vojnička znamenja i svinjska glava sa strelom u čelu i jednim natpisom, a sa druge strane dvoglavi crni orao.

Lazar Mutap nije bio ljubimac istoričara. Opisuju ga da je bio „crnomanjast, crven u obrazu, krvavih očiju, srednja stasa, okruglast, dobar binjedžija“. Pišu da je nosio crvenu čitu, odnosno popovsku kapu. Da je bio „zdravo glasovit i dosta srećan ratnik“, naprsite naravi i da ga zato vojnici nisu voleli. Ali pišu, da je kao vojvoda držao, odnosno upravljao Čačkom i sa još 23 mesta u okolini.