Istorijski arhiv: Jovan Dučić u diplomatiji

У библиотеци Историјског архива у Чачку 8. децембра 2016. године отворена је изложба  ЈОВАН  ДУЧИЋ  У ДИПЛОМАТИЈИ  аутора: Миладина Милошевића и Душана Јончића. Истовремено је представљена и књига ЈОВАН  ДУЧИЋ. ДИПЛОМАТСКИ СПИСИ,  аутора Миладина Милошевића. У представљању изложбе архивских саветника Миладина Милошевића и Душана Јончића Архива Југославије учествовали су Миладин Милошевић и др Љубодраг Димић.  

Изложбом   ЈОВАН  ДУЧИЋ  У ДИПЛОМАТИЈИ чачански архив наставља дугогодишњу успешну сарадњу са нашом еминентном установом Архивом Југославије који је  члан је Међународног архивског савета у коме  има статус члана „А“ категорије, што говори да по значају фондова и дужним метрима које чува у својим депоима, представља једну од најважнијих културних и научних установа Србије. После неуспелог покушаја оснивања архивске установе након уједињења 1918. године  формиран је Одбор Државне архиве у Београду 1922. Успешно  је остварена замисао тек тридесетак година касније,  доношењем Општег закона о државним архивима 1950. године, када је  основан Државни архив ФНРЈ,  који је неколико пута мењао  назив. Савезна Скупштина донела је Закон о Архиву Југославије, 1964. који ће то име носити до 2003. Стварањем Државне заједнице Србије и Црне Горе, архив мења назив у Архив Србије и Црне Горе. Последња измена  била је  2009. када је враћен назив, Архив Југославије. Архивско благо које чува ова еминентна установа,  занимљиво је свим  истраживачима који се баве периодом ХХ века, без обзира да ли је тема коју обрађују локалног или европског нивоа.        

Архивски саветник, дугогодишни директор Миладин Милошевић,   признат је од стручне  јавности као одличан познавалац свих служби архива, јер је после завршеног архивистичког течаја, прошао од послова надзора  и заштите архивске грађе ван архива до члана радних тела која су писала стручна упутства, правилнике, уредбе, којим су регулисани послови у области заштите архивске грађе. Звање самосталног саветника (у државним органима управе) стекао  1986, за начелника одељења Архива Југославије постављен је 1992. године. За заменика директора Архива постављен је 2001. године, а 2006. је именован  за директора. Некада члан Председништва Савеза архивских радника Југославије, секретар стручног архивистичког часописа Архивист, сада уређује часопис Архива Југославије, Архив и члан је редакције Историја 20. века. Успешна је и његова сарадња  са архивима бивших република,  Својим знањем и угледом који има међу архивистима  у земљи и иностранству (од Словеније, Босне и Херцеговине до Русије Малезије, Индонезије, Алжира) омогућава да Архив Југославије свој статус у међународним оквирима стално подиже на виши ниво.

Поред рада у архивистици објавио је десетак књига – зборника докумената и монографије из области српске и југословенске дипломатије, посебно на тему српских писаца у дипломатији о Јовану Дучићу, Иви Андрићу, Растку  Петровићу, Бранку Лазаревићу, Марку Ристићу,  монографије Србија и Грчка 1914-1918,  Одјеци Пашићевог живота. Уредник је едиције Извори за историју југословенских односа, Извештаји Министарстава иностраних послова Краљевине Југославије 1930-1941(11 том). Приредио је као коаутор зборнике докумената: Југословенско алжирски односи 1956-1979;  Југославија – Индонезија 1945- 1967, Југославија – СССР 1946-64, и други том 1965-1980 заједно са Љубодрагом Димићем и Надом Пантелић.

Академик Љубодраг Димић завршио је студије историје на филозофском факултету у Београду, где је дипломирао, магистрирао (1985)  радом „Агитроп фаза културне политике у Србији 1945-1952“. На предлог проф. Петрановића започео је проучавање културне  политике Краљевине Југославије,  докторску дисетарцију је одбранио  (1993)  темом „Културна политика у Краљевини Југославији 1929 – 1941“, која је проширена за објављивање 1918 до 1941. објављена у три тома, (1996-1997 за коју је добио награду „Светозар Милетић“ и награду „Иницијал“ за књигу године.

 Од 1981. до 1985. године радио је као асистент приправник у Институту за историју радничког покрета Србије (данас Институт за новију историју Србије). За асистента на Катедри за историју Југославије изабран је 1985. За редовни професораизабран је  2002. Од 2003.до 2005. био је управник Одељења за историју Филозофског факултета у Београду. Члан је одбора за историју XX века САНУ. Један је од оснивача Центра за савремену историју Југоисточне Европе, оснивач и руководилац Центра за историју Југославије и Хладног рата. Ангажован је у раду редакција више историјских часописа. Водио је државну Комисију за истину и помирење (2001). Почасни је члан Центра за истраживања Хладног рата у Лондону. Новембра 2012. године именован је за дописног члана САНУ.

Најважнији радови:

1. Срби и Југославија. Простор, друштво и политика;

2.Историја српске државности;

3.Југославија и хладни рат. Огледи о спољној политици Јосипа Броза Тита (1944-1974)

Као коаутор:

1.Римокатолички клерикализам у Краљевини Југославији 1918-1941;

2.Историографија под надзором, у два тома;

3.Југословенска држава и Албанци, у два тома;  

4.Србија 1804-2004, Три виђења или позив на дијалог;

5.Напукли монолит; Југославија и свет 1942-1948;

6. Београдска конференција несврстаних земаља 1-6.септембра 1961.
7. Србија у Великом рату 1914-1918: кратка историја (преведена на енглески, немачки, руски, најављен је превод на кинески, за коју је заједно са проф. Миром Радојевић добио Награду за историју Матице српске „Иларион Руварац“

___________________________________________________________________