Od kafane do Silvane

Piše: Nadežda Milenković

Sve manje ličimo na državu, a sve više na kafanu. Galama i tenzije umesto državničke odmerenosti, kafanske rasprave umesto parlamentarne debate, špekulacije o krivici i nevinosti umesto nepristrasne istrage, pretnje umesto dogovora, ”muška” priča o ljubavi, uvređenost za svaku sitnicu…

Dušan Petričić, Politika

I nije bilo neophodno da nam u Srbiju vrate glavnog kafanskog kavgadžiju pa da shvatimo u kakvoj krčmi živimo i šta je na jelovniku. A živimo u drumskoj mehani u kojoj nas poslužuju aferama kao hladnim predjelima, dok glavno jelo u obliku stvarne transformacije društva nikako da stave na meni… U kojoj nam dobacuju koske da se oko njih gložimo i zavaramo glad, u kojoj nam uvaljuju vruće krompire dok čekamo desert koji će možda stići za nekoliko godina. Umesto pića koje je preskupo (akscize čak i na sokove) i vode koja nije za upotrebu, nude nam da se opijamo vođom.

Jedino relativno novo saznanje koje je stiglo sa Šešeljem je – da nismo jedina kafana na ovom drumu ka Evropi. Ima ih i na zapadu, ali to je već njihov problem. Naš problem su ovi naši.

Ministar za rad i socijalu se ”ljudski” iznervirao kad su ga optužili da je novac namenjen nevladinom sektoru dodelio nekim sumnjivim, tek osnovanim organizacijama pa je odmah zapretio da će se proveriti rad svih NVO u poslednjih deset godina (iako se optužbe za njegove malverzacije odnose samo na ovu godinu). Toliko se naljutio da je svih dva miliona evra u inat i bez ikakvog konkursa poklonio drugoj, takođe novoosnovanoj, ali ovaj put – vladinoj organizaciji za lečenje retkih bolesti dece. Da javnost ne bi bila u zabuni (zašto, na primer, nije ponovio konkurs umesto što je novcu promenio namenu), ministar je buntovno naglasio da postupa ”kao čovek, a ne kao ministar”.

Kao čovek, a ne kao ministar? Pare koje je zadužio od države neće dodeliti onima kojima je dužan da ih podeli nego ih daje onima za koje nije zadužen?! Jer postupa kao čovek (koji se iznervirao), a ne kao ministar (koji bi trebalo da radi transparentno i po zakonu)?!

Pa to stvarno može samo u kafani. I to u kafani u kojoj za istim stolom sede predstavnici sedme sile, predstavnici gole sile, predstavnici silne želje da se bude vlast… Kafani u kojoj gosti iz glasa pevaju onu Silvaninu ”Šta će mi život bez tebe dragi kad drugu ljubav ne želim da imam”. (Ogoljeni pretendenti na vlast preuzimaju vođstvo, u pesmi naravno, ne u vlasti, kad naiđe onaj elegični deo ”jesen je tužna već odavno došla, uzalud čekam, uzalud se nadam”, od njih egzaltirano preuzimaju predstavnici sedme sile na: ”o, majko moja, koliko ga volim”, ali ih predstavnici gole sile frenetično nadglasaju kad naiđe ”samo je ooon u srcu mooom”.)

Vitezovi kafanskog stola se otimaju ko će prvi da ponovo poruči istu pesmu, ali se niko ne hvata za novčanik da plati muzičare. Jedan ih ubeđuje da je besplatno sviranje zapravo njihova investicija u bolju budućnost, drugi im nadahnuto obećava da će sve to narod pozlatiti, treći preti skandalom ako prestanu da sviraju… I tako sve do dočeka nove godine – obećane bolje 2018. Ili kad već budu izbori.

Srećom, ima i političara koji nude sasvim drugačiji koncept. Jedni bi da umesto kafane ponovo bude kafić, drugi bi da se ukine orkestar i uvede guslar.

Samo se oko jednog slažu. Kad dođe fajront – konobar će nama doneti račun. Jer oni priznaju samo sud svoje partije i platiće samo političku cenu. Ceh plaćamo mi.

Peščanik.net