Deset filmova za čudne

Da bih pokušao da opravdam svoju podelu najmanje loših filmova iz 2016. godine na dve vrste, normalne i čudne (ili, na one za normalne i one za čudne), poslužiću se „Divljim jagodama“ Ingmara Bergmana i „Avanturom“ Mikelanđela Antonionia.

„Divlje jagode“ su direktne, simbolika je jasna, kada likovi izgovaraju replike to su replike tih likova, višeslojne, svakako, koje vas lako nateraju da razmišljate o svom životu i odlukama. „Avantura“ je, sa druge strane, nezgodan film koji vas tera da radite, da razmišljate van filma, da se ne identifikujete sa konkretnim junakom već određenim problemom ili fenomenom ljudskog stanja ili ponašanja koje junak prenosi. I, sve što se dešava u „Avanturi“ možete odlučiti da se ne dešava, da služi tek kao skica koju samo vi morate da dovršite. Recimo da su „Divlje jagode“ bile nove po dubini kojom ulaze u određenog čoveka predstavljenog na ekranu dok je novina „Avanture“ u tome što reditelj kao da kaže „napraviću vam najlepšu sliku koju umem, a onda ćete gledati ne nju već kroz nju“. Oba filma, kada se završe, vode vas do istog zaključka – život je mučan, Bog ne postoji, ljudi su u isto vreme mali i komplikovani ali je, sve to uzevši u obzir, barem nešto, bolje od ničega. Dakle, ne treba filmove sa prvog dela liste bez razmišljanja postavljati na niži nivo zato što su direktni, niti je većina filmova koji slede namenjena pametnim, nadmenim ljudima samo zato što traže veći trud.

1. Ona (Elle), režija: Pol Verhufen

Ceo Verhufenov dualistički svet je prisutan. Seks i smrt, treš i visoka umetnost, stil televizijskog i bioskopskog filma, visoko inteligentni i gotovo mentalno ograničeni likovi… „Elle“ vas neprestano šeta iz krajnosti u krajnost i što dalje ode bolje je jer je u centru, u dosadnoj normalnosti, Izabel Iper i univerzum francuske malograđanštine. Ima li zemlje koja je bolja igraonica za genijalnog nihilistu?

2. American Honey, r. Andrea Arnold

Dva sata i četrdeset minuta o devojci koja bežeći od života američkog „white trasha“ počinje da putuje zemljom koja ga je proizvela sa grupom tinejdžera trgovačkih putnika, prodavaca pretplata za časopise? Grupa klinaca koje pratimo, uz dvoje malo starijih poslodavaca, u stvari su metafora kapitalističkog uređenja. Sve stavke su tu, radnici, gazde, višak dobiti kao suština održivosti i pogrešnosti trenutno nepobedivog ekonomskog uređenja. Kad se na to dodaju standardni ljubavni nagoni i jadi jedne sedamnaestogodišnjakinje više od dva i po sata bezbolno proleti dok se zabavljate učitavajući i tumačeći.

3. O. J.: Made in America, r. Ezra Edelman

Navodno je reditelj kada su mu sa američke sportske televizije ESPN pristupili sa ponudom da režira film o suđenju O. Dž. Simpsonu prvo odbio uveren da je tema odavno isceđena, a onda je napravio film koji traje sedam i po sati. Jer, nije to priča o O. Džeju, mada ne bi bila toliko zgodna za grananje bez nekoga na taj način oštećenog i iskrivljenog kao što je on. Imamo pred sobom sate i sate posmatranja i istraživanja individualnih i društvenih nedostataka koji se međusobno hrane i održavaju do tačke kada pravda i istina više nisu bitne. I, da, u 2016. godini, od svih igranih, jedan dokumentarni film sadrži najjasnije dramske likove, članove tužilačkog tima koji postepeno shvataju da su junaci antičke tragedije, svesni da ne mogu ništa da učine ili promene i da će i oni sami, tragajući za pravdom za žrtve, biti žrtve. Iza vekova nepravde nikada ne može doći pravda.

4. Podlih osam (The Hateful Eight), r. Kventin Tarantino

Još jedan film na ovoj listi koji na metaforički način razmatra američku istoriju, zapravo, sadašnje probleme i njihove korene. Od lošeg zvaničnog prevoda naslova („The Hateful Eight“ su, u stvari, „Osmoro koji mrze“), tužno je koliko malo ljudi je ukopčalo da je Tarantino, prvi put, napravio film koji obigrava oko jedne teme, da je svesno žrtvovao sve svoje zabavne a u isto vreme besmislene dijaloške egzibicije, dobivši naporan, dosadan film koji bi valjalo gledati više puta (priznajem, mislim da nemam nameru). Uz to, godinu dana nakon premijere, na neki način je zgodan kao začin razgovorima o rezultatima američkih predsedničkih izbora… Dakle, trajan je, kao i problemi kojima se bavi.

5. Služavka (Ah-ga-ssi), r. Park Čan-vuk

Komplikovan triler, po engleskoj knjizi koja je pre desetak godina dobila klasičnu BBC ekranizaciju. U stvari (Tarantino nam i dalje diše za vratom) sa svoja tri segmenta koji predstavljaju tri rašomonska ugla gledanja na priču za koju smo na početku bili uvereni da sadrži samo jednu obmanu, prilično podseća na film „Džeki Braun“. I bizaran je, vrlo je bizaran, čak i za oči koje za sebe misle da su oguglale na bizarne prizore.

6. Antropoid, r. Šon Elis

Mogli biste se zapitati kome je potreban još jedan film o atentatu na Rajnharda Hajdriha. Neko koga zanima istorija (a ko bi bio nekakav projektovani gledalac filma) već zna i kontekst i detalje, Kubiša, Gabčika i Čurdu. I, onda, znate šta će se dogoditi a ipak dok gledate osećate napetost i strah. Valjda je to najbolji pokazatelj veštine reditelja, čiji je prethodni film bio negde između festivalskog i bioskopskog horora. Takođe, dobrog spoja reditelja i teme, jer, ima li većeg horora od događaja u crkvi Ćirila i Metodija 18. juna 1942. godine?

7. Oči moje majke (The Eyes of My Mother), r. Nikolas Peš

Nalik „Podlih osam“, još jedan uspešan a uglavnom neshvaćen film. Čak i pozitivne (a ima ih dosta, film je imao uspešan festivalski život) kritike ne uspevaju da lociraju poentu filma, ono u njemu što ga čini vrednim. Nisu „Oči moje majke“ priča o izolovanosti koja stvara mentalne poremećaje, ili nasilju koje stvara nasilje. Ili, barem, nisu samo to. „Oči moje majke“, maskiran kao brutalni umetnički horor, u stvari je priča o totalitarnim društvima, o posledicama koje ostaju nakon što diktator biva svrgnut. Kao takav, samo kao takav, više je nego zanimljiv, naročito nama koji i dalje trpimo posledice svojih višedecenijskih pogrešnih odluka.

8. Košmar (Der Nacthmahr), r. Akiz

Film sa FEST-a koji vas uznemiri, zbuni, učini da niste sigurni šta tačno gledate: horor sa čudovištem, društveni komentar, precizan prikaz šizofrenije? FEST bi tome i trebalo da služi, da vas spoji sa nečim skrajnutim što biste inače propustili, međutim, to u poslednje vreme nije slučaj. Možda je i „Košmar“ dospeo na program FEST-a slučajno, dobivši nagradu na nekom prethodnom evropskom festivalu. Kako god, imamo pravu filmsku vožnju, u kojoj je svaki ugao gledanja dovoljno jasno prikazan da postoji sam po sebi, dok, svi zajedno, tvore celinu bez jasnog odgovora.

9. Soliter (High-Rise), r. Ben Vitli

Film po Balardovoj knjizi koja je, reklo bi se, bila ozbiljna inspiracija za rane Kronenbergove radove. Jednostavna metafora, zapravo pre poređenje, klasnog sistema i solitera. Ipak, u filmu, inače prilično neuspešnom, kritičarski i komercijalno, nema zaključaka ili pouke. Kako kaže glavni junak, „ne znam kako je sve počelo“, tj. kako je naoko savršeni svet počeo da se ruši. Film je, donekle nalik bitefovskoj pozorišnoj predstavi sa komplikovanom scenografijom i naturalističkim dijalozima i, naravno, Portishead obradom pesme „SOS“ grupe ABBA za koju neko na internetu reče da je „like getting a blowjob from Jesus, but somehow it’s a sad blowjob“. Mislim da ne bih umeo da bolje ukratko objasnim ceo film „High-Rise“.

10. Ave, Cezare! (Hail, Caesar!), r. Džoel Koen, Itan Koen

Na kraju, još malo neshvaćenosti. Čini se da je publika od braće Koen očekivala živahnu kostimiranu komediju sa puno napetosti, vremenski sabijenu u dvadeset četiri sata a ne dramaturški konfuznu (i sasvim nepretencioznu) raspravu na temu dužnosti – dužnosti prema bogu, prema državi ili tek prema nekome ko vam je ukazao poverenje. Uz „High-Rise“, drugi film sa ove liste koji je, uz neshvaćenost, dobio i neuspeh. 

Autor: Pavle Simjanović, Danas

_________________________________________________________