Zakon o ozakonjenju objekata je pravno neprimenjiv

Пише: Симо С. Стокић, дипл. правник

Општинске и градске управе у Србији налазе се пред скоро нерешивим проблемима правне природе у поступцима озакоњења објеката. Један од основних је тај што се ти поступци покрећу и по захтеву странке и по службеној дужности. Не постоји правно упориште за довршетак послова озакоњења за случај да је поступак покренут по службеној дужности на основу решења грађевинске инспекције, а како је и прописано Законом о озакоњењу објеката. Даља процедура налаже да се странка, односно власник нелегалног објекта обавести да у одређеном року достави прописану документацију, то јест Извештај о затеченом стању објекта и исправу о праву својине, или коришћења на земљишту.

Наводи се у томе обавештењу да ће  пропуштањем тога рока за достављање тражене документације захтев за озакоњење бити одбачен. И ту управо настаје проблем. Како поступајући орган сме и може да одбаци или одбије захтев за озакоњење тога објекта када она уопште није покренула поступак озакоњења нелегалног објекта. Њено пропуштање и нечињење  једноставно не може да се доведе у правне оквире, јер није ништа тражила.

Настаће и проблем за општину и грађевинску инспекцију која може да руши објекте једино ако је пре тога одбачен или одбијен захтев инвеститора који уопште и није поднео захтев!Инвеститор ће једноставно уложити жалбу и навести да он и није покренуо никакав поступак, да му није јасно како да се одбацује његов захтев који он никада није упутио поступајућем органу, па закључак о одбацивању захтева за озакоњење тога објекта не може да се односи на њега. То јест власник нелегалног објекта уопште није покренуо поступак да би се његов захтев одбацивао. Ако орган ипак донесе закључак о одбацивању захтева за озакоњење објекта због непоступања по налогу органа, он једино може бити усмерен према покретачу поступка, а то је грађевинска инспекција, што је признаћете својеврстан апсурд.

Шта хоћу рећи. Закон није на јасан начин прописао процедуру евентуалног непоступања странке за случај да она не поступа по налозима органа за озакоњење. Грешка је почетна у самом закону и на основу те грешке органи не могу да поступају правно перфектно, јер је неодбрањиво поступање којим би орган одбацио захтев странке која уопште и није тражила ништа од органа, већ је то тражила грађевинска инспекција. Овим недостацима правне природе сам Закон о озакоњењу објеката је само у том погледу непримењив, јер ако не може да се одбаци, или одбије захтев онда нема ни рушења објеката то јест тада нема ни изгледне опасности за инвеститоре да ће им објекти моћи бити порушени.

Законодавац је требао да наложи обавезу подношења захтева до одређеног рока, а после тога да грађевинска инспекција на основу пописа и листе оних који нису поднели захтеве за озакоњење да доноси решења о рушењу и да се та решења одмах извршавају, а не да се као међуфаза убацује закључак о одбацивању, или одбијању захтева у односу на инвеститора који уопште и није покренуо поступак озакоњења. То значи да се по службеној дужности не могу водити ови поступци. Једино се по службеној дужности могу уклањати објекти за које није поднет захтев за легализацију од стране власника нелегалног објекта, односно стана у стамбеној згради колективног становања.

________________________________________________________